13 upečatljivih činjenica o smrti Edgara Alana Poa Misteriozni odlazak

Misteriozni odlazak

13 upečatljivih činjenica o smrti Edgara Alana Poa

Izvor: biography.com

Foto: Rs4815 via Wikimedia Commons

Pisac je misteriozno preminuo 7. oktobra 1849. Kristofer Semtner, kustos muzeja Edgar Alan Po u Ričmondu nam izlaže 13 činjenica o okolnostima u vezi sa njegovim preranim odlaskom.

Uticaj Edgara Alana Poa na kulturu je nemerljiv. Tvorac je detektivske priče, doprineo je razvoju naučne fantastike i horora i napisao je jedinu američku pesmu koju verovatno svi znaju. Njegov stil i teme su inspirisali druge velike umetnike poput Salvadora Dalija, Šarla Bodlera i Alfreda Hičkoka, koji je navodio da su Poova dela zaslužna za neizvesnost u njegovim filmovima.

Pored brojnih društava posvećenih Pou (ima ih čak i u Danskoj i Češkoj), posvećeni su mu i muzeji u Ričmondu, Filadelfiji, Baltimoru i Bronksu. Muzej u Ričmondu je otvoren 1922. i poseduje najveću kolekciju Poovih ličnih stvari i predmeta.

Po se rodio 1809. u Bostonu, ali je odrastao u Ričmondu i pohađao je univerzitet Virdžinija. Iz mladosti je vukao ožiljke jer mu je majka preminula kada je imao dve, prva ljubav kada je imao petnaest, a pomajka kada je imao dvadeset godina. Nakon što je napustio fakultet i bio izbačen sa akademije Vest Point, Po se zaposlio kao urednik časopisa u Ričmondu. Njegova kontroverzna fikcija i oštre kritike knjiga su za 17 meseci u sedam navrata podigle tiraž časopisa, a on je za to vreme samo dva puta otpušten. Posle drugog otkaza, Po je nizao uredničke poslove u vodećim časopisima Filadelfije i Njujorka, a dodatno je zarađivao držeći predavanja i javna čitanja. Njegova kratka priča „Zlatna buba“ je postigla izuzetan uspeh, ali je tek objavljivanjem „Gavrana“ stekao međunarodnu slavu (iako je za pesmu zaradio oko 15 dolara).

Nakon što mu je preminula supruga u dvedeset četvrtoj godini (igrom slučaja, u istoj godini su mu preminuli brat i majka), Po se posvetio zasnivanju i objavljivanju rane verzije teorije Velikog praska pod nazivom „Eureka“. Tokom predavačke turneje po Istočnoj obali, Po se u Ričmondu verio sa svojom simpatijom iz detinjstva (tada već bogatom udovicom) Elmirom Rojster Šelton, ali je umro na putu kroz Baltimor 7. oktobra 1849. – samo deset dana pred venčanje. Uzrok njegove smrti je do danas misterija, ali ove činjenice pouzdano znamo.

Kada je umro, Po je išao u Filadelfiju na razgovor za urednički posao.

Jedno od poslednjih pisama koje je Po napisao je poruka pesnikinji St. Lion Laud, sa kojom je dogovarao sastanak u Filadelfiji kako bi uredio njenu knjigu poezije. Pismo je deo kolekcije u Poovom muzeju.

Nedelju dana pre njegove smrti, lekar ga je savetovao da ne putuje.

Noć pre nego što se iz Ričmonda zaputio za Filadelfiju, njegova verenica Elmira Šelton je rekla kako je izgledao bolesno, pa je Po otišao kod lekara, prijatelja po imenu Džon Karter, koji ga je savetovao da ostane u Ričmondu još nekoliko dana. Po odlasku iz Karterove kuće, Po je greškom uzeo Karterov štap sa mačem umesto svog.

Po nije mogao da se seti gde mu je prtljag.

Poov izabrani lekar, Džon Moran, ga je upitao gde je ostavio prtljag, ali Po nije mogao da se seti. Nekoliko nedelja kasnije, njegov rođak je našao kovčeg sa njegovim stvarima u Baltimoru, a drugi kovčeg je pronađen u Ričmondu. Njegove rukopise je testamentom nasledio urednik Rufus Grizvold, a Poova sestra i tašta su zaratile oko kovčega.

Četiri dana pre smrti, Po je pronađen na glasačkom mestu na dan izbora.

Poa su pronašli na dan opštinskih izbora, na mestu koje je bilo poznato po glasačkim prevarama gde su naivne žrtve pod dejstvom droge terane da uzastopno glasaju na različitim mestima dok ih ne bi ostavili izmrcvarene. Nekoliko godine posle Poove smrti pojavila se glasina da je bio žrtva ove prevare. Oko deceniju posle Poove smrti, njegov prijatelj Džon Ruben Tompson je napisao rad u kome je naveo da je ova prevara doprinela Poovoj smrti.

Poova mačka nije mogla da živi bez njega.

Nakon vesti o Poovoj smrti, njegova tašta je otkrila da mu je i mačka ljubimica, Katerina, uginula.

Neprijatelj mu je napisao čitulju.

Jedan od Poovih profesionalnih i ličnih rivala, Rufus Vilmot Grizvold, napisao je podužu čitulju za svog neprijatelja, koja je bila tako pogrdna da je potpisao pseudonimom. Članak je Poa predstavio kao ludog, pijanog, promiskuitetnog zavisnika od opijuma, koji je svoje najmračnije priče zasnovao na sopstvenim iskustvima. Grizvold je potkrepio ovaj iskaz kratkom biografijom pisca, a njegova kleveta je više od veka uticala na javno mišljenje o piscu.

Njegov izabrani lekar je negirao navode da je Po neumereno pio pred smrt.

Kako bi odgovorio na navode da je Po umro od pijanog bančenja, Poov izabrani lekar Džon Moran je pisao članke i čak je objavio knjigu, „Edgar Allan Poe: A Defense“, kako bi opovrgao glasine i opisao svoje iskustvo o Poovim poslednjim danima iz prve ruke. Nažalost, Moranovi iskazi se toliko razlikuju da se smatraju nepouzdanim.

Njegov prijatelj je širio glasine da je bio pijanac.

Kada je zbunjeni Po pronađen, tražio je poznanika i urednika za časopis, Džozefa Snodgrasa. Pošto nije uspeo da ubedi Poovog rođaka da preuzme brigu o pesniku, Snodgras ga je poslao u bolnicu Vošington Koledž. Kao posvećeni zagovornik trezvenosti, Snodgras je pisao i držao predavanja o Poovoj smrti kao upozorenje o štetnosti alkohola.

Poova kosa je kolekcionarski predmet.

Dok je Poovo telo ležalo izloženo, nekoliko njegovih obožavalaca je čekalo u redu na suvenir od pesnika. Njegov izabrani lekar Džon Moran je napisao da su Poovo telo „posetili neki od najviđenijih gradskih moćnika, od kojih su mnogi žarko želeli pramen njegove kose“. Poov poznanik Džozef Snodgras je sačuvao pramen koji se sada nalazi u muzeju.

Samo sedam ljudi je prisustvovalo Poovoj sahrani.

Poovi rođaci su ga na brzinu sahranili dan posle smrti. Jedan posmatrač je obred nazvao „hladnokrvnim“ i „nehrišćanskim“. Jedan od prisutnih, Henri Hering, izjavio je sledeće: „Nisam imao ništa s njim dok je bio živ i ne želim da imam ništa sa njim sad kada je umro.“

Poovo telo je preseljeno decenijama posle njegove smrti.

Po je sahranjen u neobeleženom grobu na dedinoj parceli na Vestminsterskom groblju u Baltimoru. Jedanaest godina kasnije, jedan rođak je platio za spomenik, ali je kamen uništio voz koji se zakucao u kamenoreščevu radionicu. Dvadeset šest godina nakon Poove smrti, učitelji i učenici su sakupili novac za doličan spomenik koji je postavljen na počasno mesto pored kapije groblja. Pri selidbi, Poov sanduk je pukao i otkrio šta je od njega ostalo. Delovi sanduka su sada kolekcionarski primerci. Navodno, jedna Poova obožavateljka je nosila krst napravljen od delova tog sanduka.

Poova supruga je sahranjena pored njega skoro 40 godina posle njene smrti.

Poova supruga je umrla dve godine pre njega, i sahranjena je porodičnoj grobnici njegovog stanodavca u Bronksu. Nakon što su njegovi ostaci premešteni pod novi spomenik, nekoliko obožavalaca je odlučilo da i njene ostatke presele u Baltimor, pored njega. Problem je bio što je na mestu groblja nikla građevina, a tela su bila preseljena. Srećom, jedan od Poovih ekscentričnih biografa, Vilijam Gil, zadržao je kosti njegove supruge. Nažalost, odneo ih je kući i godinama ih je držao u kutiji pod krevetom, pre nego što ih je poslao u Baltimor da se ponovo sahrane.

Smrt nije sprečila Poa da piše.

Šezdesetih godina 19. veka medijum Lizi Doten je objavila poeziju za koju je tvrdila da ju joj je diktirao Poov duh. Njegova verenica Sara Helen Vitman (žena koja je bila sa njim posle smrti prve žene, ali pre veridbe sa Elmirom Šelton) je unajmila medijuma da se useli kod nje jer je mislila da Poov duh pokušava da joj se obrati.

Prevod: Đorđe Radusin