Zašto je došlo vreme za „Cilkin put“

Nakon romana „Tetovažer iz Aušvica“, jedne od najprodavanijih knjiga protekle godine, Heder Moris nam donosi nastavak u vidu knjige „Cilkin put“.

Novozelandska spisateljica je oživela iskustva Lalija Sokolova, slovačkog Jevreja koji je preživeo Holokaust kao zatvorenik koji je radio kao tetovažer u logoru Aušvic-Birkenau, nakon što ga je upoznala i čula njegovu životnu priču. „Tetovažer iz Aušvica“ je i dalje veliki hit, a sada Morisova donosi priču drugog lika iz tog romana: Cilke, koja je 1942. kao šesnaestogodišnjakinja odvedena u Aušvic-Birkenau i kojoj je lepota spasila život, ali je i proklela da bude ljubavnica komandanta kampa. I ova priča je zasnovana na stvarnim događajima i na srceparajući način nam otkriva kako je Cilka optužena za saradnju sa okupatorom i osuđena na težak rad u sibirskom gulagu.

Morisova nam otkriva šta ju je inspirisalo da napiše ovu knjigu, kakva je istraživanja sprovela i kako reaguje na fenomen „Tetovažera“.

Posmatrajući uspeh „Tetovažera iz Aušvica“, kada ste shvatili da je Cilkina priča sledeća koju želite da ispričate?

Onog dana kada mi je Lali rekao: „Da li sam ti pričao o Cilki? Spasila mi je život.“ Znala sam da moram da saznam više o ovoj neverovatnoj mladoj ženi i tome kako je preživela u Aušvicu. Preslušala sam traku gde Gita (Lalijeva pokojna supruga) priča kako su se srele kada je Cilka bila u poseti Slovačkoj, tada sam saznala i da je Cilka preživela služenje kazne u sibirskom gulagu – i to je bilo to. Morala sam da istražim, shvatim i ispričam njenu priču o preživljavanju dva najgora perioda u novijoj istoriji. Treba da slavimo njenu snagu.

„Tetovažer“ je proistekao iz vaših razgovora sa Lalijem. Da li su vas njegov duh i njegova priča navodili u pisanju ove priče?

„Ona je bila najhrabrija osoba koju sam ikada upoznao; ne najhrabrija devojka, najhrabrija osoba“, govorio je Lali često. Odajući počast Cilkinom životu, poštujem i Lalijevu zahvalnost i ljubav prema ovoj neverovatnoj mladoj devojci, koja je njemu i Giti omogućila dug i srećan život. Bez Cilke ne bi bilo ni priče o Laliju i Giti. Način na koji je pričao o njoj, dok mu je glas drhtao, a ruke se tresle, upotpunjuje „Tetovažera iz Aušvica“.

Šta ste istraživali? Da li vam je to za ovu knjigu bilo teško?

Angažovala sam profesionalnog istražitelja iz Moskve da mi pribavi proverene pojedinosti o kampu u kome je Cilka provela 10 godina, o poslu koji je možda radila, što zapravo, što u mojoj mašti. Pročitala sam mnoga svedočenja drugih žena koje su bile u istom kampu kao i Cilka. U nekim trenucima sam bila ophrvana i emotivno iscrpljena kada sam čitala o svemu što je Cilka doživela i podnela. Putovala sam u Bratislavu i Košice kako bih upoznala ljude koji su dugo poznavali Cilku i njenog muža. Čula sam priče o Cilkinom životu posle gulaga i bila sam presrećna kada sam saznala da je proživela srećan život sa čovekom koga je volela.

Šta biste želeli da čitaoci upamte iz „Cilkinog puta“?

Nadu. Nadu da je dug i srećan život moguć posle tragedije i traume nepojmljivih razmera. Mi koji živimo u udobnom, sigurnom okruženju možemo da vidimo kako drugi ljudi baš sada lično proživljavaju „Cilkin put“, u zemljama gde se njihova bezbednost dovodi u pitanje svakog dana i svakog sata, i ne bi trebalo da ih ignorišemo i zapostavljamo, već da ih pošaljemo na sigurno. Oni zaslužuju ono što mi imamo.

Kako se nosite sa uspehom „Tetovažera“? Šta mislite, zašto je postao tako popularan?

Ponekad mi je neprijatno, ne mogu da pojmim uspeh mog prvenca. Naročito sam zahvalna kada upoznam ljude koji žele da saznaju više o Laliju, a ima i mnogo njih koji mi pišu sa svojim pričama o bolu i nadi i ljubavi koju su osetili kada su čitali o Laliju i Giti. Drago mi je što se toliko ljudi raspituje i želi da sazna šta se dogodilo sa Cilkom.

Ne analiziram previše zašto je „Tetovažer iz Aušvica“ tako uticao na ljude u toliko zemalja, samo mislim da su imali potrebu da čuju jednostavnu priču o običnom čoveku i običnoj ženi, koji su živeli u neverovatnom vremenu, ali nikada nisu izgubili nadu, voleli su se i preživeli su.

Prevod: Đorđe Radusin