Cenjeni pisci koji su zapravo bili užasne ličnosti 2. deo

2. deo

Cenjeni pisci koji su zapravo bili užasne ličnosti

Author: Nolan Mur

Izvor: grunge.com

Foto: Pexels

Prošle nedelje smo objavili prvi deo teksta o tome kako su neki poznati pisci imali lošu narav, najblaže rečeno.

Neka od najznačajnijih dela u istoriji književnosti izašla su upravo iz pera muškaraca i žena koji su krili nezamislivo mračne tajne. Ti ljudi, koje čovečanstvo sasvim opravdano smatra majstorima svog zanata, u stvarnom životu su potkazivali kolege, maltretirali članove porodice, svojim postupcima ostavljali bez teksta i najbliže prijatelje. Predstavljamo vam još nekoliko pisaca koji su zapravo bili užasne ličnosti.

Ernest Hemigvej je bio špijun KGB-a

Ernest Hemingvej, jedan od najznačajnijih američkih pisaca i zaslužni dobitnik Nobelove nagrade, za sobom je ostavio klasike poput romana „Zbogom oružje“, „Za kim zvono zvoni“ i „Starac i more“. Slobodno vreme najčešće je ispunjavao opijanjem i uzbudljivim avanturama: patrolirao je duž obala Kube u svom ribarskom brodiću, u potrazi za nacističkim podmornicama; preživeo je dve avionske nesreće u Africi, gde je otišao kako bi lovio krupnu divljač; u Prvom svetskom ratu bio je vozač ambulantnih kola, a tokom Španskog građanskog rata radio je kao ratni dopisnik.

I sve je bilo u redu dok nije počeo da sarađuje sa KGB-om, sovjetskom špijunskom agencijom. Delom tajna policija, delom obaveštajna organizacija, KGB se bavio zastrašivanjem, progonom disidenata, hapšenjem političkih protivnika i likvidacijom državnih neprijatelja. Drugim rečima, kada dobijete posao u KGB-u, gubite status kul tipa. A ako je verovati autorima knjiga „Špijuni: Uspon i pad KGB-a u Americi“ i „Pisac, mornar, vojnik, špijun“, Hemingvej se dobrovoljno prijavio da špijunira za Sovjete. Dodeljeno mu je tajno ime Argo – po brodu iz grčke mitologije; pogodno za ljubitelja pomorstva – a sa ruskim agentima se sastajao u Londonu i Havani. Međutim, uprkos pokazanom entuzijazmu, nije uspeo da se dokaže kao špijun. Prema zvaničnim dokumentima KGB-a, Argo nikada nije dostavio nijednu korisnu informaciju i Rusi su na kraju rešili da dignu ruke od njega.

Čarls Dikens je bio užasan muž

Svako ko pročita „Olivera Tvista“ ili „Dejvida Koperfilda“ verovatno pomisli da je Čarls Dikens bio zaista divan čovek. Ne može se, naime, poreći da je viktorijanski pisac posedovao izvesne pozitivne karakterne osobine. Punih dvanaest godima vodio je dom za bivše prostitutke, a zahvaljujući njegovim romanima u društvu je konačno pokrenut dijalog o eksploataciji dečje radne snage. Međutim, uprkos činjenici da je često pokazivao zabrinutost za sudbinu siročadi, njegova vlastita deca ga nisu preterano zanimala. Njegov najstariji sin je jednom prilikom izjavio da su devojčice i dečaci iz Dikensovih knjiga „za njega ponekad bili stvarniji od nas“. Pored toga što nije bio najbolji otac, iz onoga što se može pročitati o njegovom privatnom životu lako se izvodi i zaključak da je pisac bio idealan kandidat za titulu najgoreg muža na svetu.

Iako je godinama slovio za uzornog supruga i oca, Dikens se s vremenom zasitio svoje supruge Ketrin, koja se posle deset porođaja poprilično ugojila i neprestano patila od malaksalosti. Lek za svoje nezadovoljstvo pronašao je u vezi sa osamnaestogodišnjom glumicom po imenu Elen Ternan, vršnjakinjom svoje ćerke. Godinama su se tajno viđali, a pretpostavlja se da su dobili i dete, koje je umrlo neposredno po rođenju.

Dikens je posle izvesnog vremena odlučio da napusti suprugu, ali umesto da se jednostavno razvede, počeo je da vodi prljavu kampanju protiv nje, neprestano je napadajući u štampi. U jednim novinama objavio je pismo u kome ju je kritikovao kao majku, navodeći da ne voli svoju decu i da ona ne vole nju, što je bilo potpuno netačno. Da stvar bude gora, Dikens je dobio starateljstvo nad decom (u viktorijansko doba deca su uvek pripadala očevima) i odbijao da joj odobri redovne posete. Zaista je šokantno saznati da je čovek koji nam je podario „Božićnu bajku“ mogao da bude tako okrutan.

Dž. D. Selindžer je bio pravi perverznjak

Većinu obožavalaca „Lovca u žitu“ verovatno će iznenaditi informacija da je autor njihove omiljene knjige i jedan od najčitanijih pisaca svih vremena zapravo bio perverznjak koji se redovno dopisivao sa mladim obožavateljkama, služeći se svojim književnim talentom i popularnošću kako bi ih namamio u klopku.

Kada je imao 53 godine, Selindžer je na naslovnoj strani Njujork tajmsa uočio tinejdžerku Džojs Mejnard i ubrzo je nagovorio da započnu „romantičnu vezu“. Mejnard je kasnije pisala o svom odnosu sa piscem, nazivajući ga ozbiljnim predatorom. Još gore zvuče detalji njegove veze sa devojkom po imenu Džin Miler, kojoj je počeo da se udvara kada je imala samo četrnaest godina. Selindžer je njihov nezdravi odnos održavao u životu sve dok devojka nije napunila dvadeset godina, a onda je već posle prve zajednički provedene noći odlučio da je vreme da raskinu.

Dobro je poznato da je pisac živeo usamljeničkim životom i najradije izbegavao kontakt sa drugim ljudima. Po svemu sudeći, u lovu na maloletnice bio je daleko uspešniji nego u komunikaciji sa odraslima. Jednom prilikom, kada se na njegovom pragu pojavila žena koja je prikupljala priloge za Crveni krst, potegao je pištolj i zapretio da će je upucati. Znamo da među nama ima onih koji veoma ozbiljno shvataju svoju ulogu neshvaćenog umetnika, ali negde se ipak mora povući granica.


Prevod: Jelena Tanasković