O knjizi „Kraj je uvek blizu“ Razgovor sa Denom Karlinom

Razgovor sa Denom Karlinom

O knjizi „Kraj je uvek blizu“

Izvor: youtube.com

Tvorac čuvenog podkasta Hardcore History Den Karlin gostovao je na drugom podkastu kako bi govorio o lekcijama koje nam istorija pruža i svojoj knjizi „Kraj je uvek blizu“. prenosimo vam deo razgovora sa Metom koji vodi podkast Living History.

Pravo je zadovoljstvo što nam se danas pridružuje jedan od omiljenih istoričara sveta. Dene, dobrodošao!

Hvala vam. Odmah moram da te ispravim – nisam istoričar. Uvek insistiram na tome jer ne stvaram originalna dela i veoma sam zahvalan onima koji idu na teren i „kopaju“ za nas. Moj posao je da njihova otkrića ponekad pretvorim u zabavne priče.

Bez obzira na to kako sebe zoveš, to što radiš je sjajno i imaš mnogo obožavalaca. Za početak nam reci nešto o sebi. Kako je došlo do toga da se baviš istorijom?

Zanimljivo je to jer sam nedavno rekao svojoj ženi da sve bolje razumem istoriju što sam stariji i imam više lične istorije. Počeo sam da radim na radiju i  neko mi je 1995.predložio da moju emisiju prebacimo na internet. Nisam imao pojma o čemu se tu radi, ali se poklopilo vreme sa situacijom i odlučio sam to iskoristim. To je vreme začetka mp3-a i podkasta kada su mnogi oklevali, a meni je to dalo prostor da se istaknem. I zato mi je bilo lakše da razumem razne istorijske likove, ne da se poredima sa velikanima, ali lakše mi je bilo da shvatim zašto je Julije Cezar uradio nešto u datim okolnostima i u tim godinama. Kada pogledam unazad, pomislim: „Gde bih sada bio da nisam tada krenuo putem kojim sam krenuo?“.

Živimo u vremenu u kojem je tehnologija učinila mnoge stvari lako dostupnim. Misliš li da se kao ljudi dobro snalazimo u ovom periodu usmerenom na komunikaciju i tehnologiju?

Mi smo prilagodljiva bića, ali verovatno je rano da o svemu ovome govorimo. Biće zanimljivo za 20 ili 25 godina, kad budemo mogli da sagledamo šta nam je sve ovo donelo, dobro i loše. Ovo su stvari koje mogu da dovedu do destabilizacije određenih vlada, a to nije uvek loše, zavisi o kojim vladama govorimo. Svakako je ovo daleko važnije od toga što neko u svom podrumu može da napravi podkast ili što svako može da iskaže svoje mišljenje.

Dok idemo napred, da li je i dalje važno da se osvrćemo i učimo iz istorije? Da li nam je to i dalje značajno u 21. veku?

Dobro, naravno da ću ja reći da je važno. Mislim da ljudi koji su okrenuti istoriji imaju tako programiran mozak da sve objašnjavaju sa istorijske tačke gledišta. Imam prijatelja koji isto to radi matematički. Čak i u ovoj knjizi koju sam napisao koristim taj način razmišljanja – nešto se dogodilo i pokušavam da utvrdim da li to liči na nas danas i kako bismo se ponašali u sličnim okolnostima.

Ono što primećujem danas je da se sve ređe okrećemo onome što se dešavalo u istoriji i uopšte se ne trudimo da ne ponovimo greške iz prošlosti. Kao da smo osuđeni da ponavljamo iste greške.

Mislim da imamo problem u tumačenju stvari. Istoričari često ne vole da čuju pojmove poput „lekcija iz istorije“ jer čuju recimo nekog voditelja ovde u Sjedinjenim Državama kako govori da nas je Minhenski sporazum iz 1938. godine naučio da ne sklapamo saveze sa diktatorima. Ali uopšte nije o tome reč i to je pogrešno korišćenje ideje. Istorija nam na dobar način pokazuje šta se desi kada se mnogo ljudi udruži. Na primer, ljudi su različiti kao pojedinci, ali reaguju na isti način kada ih nešto ujedini. Ono što istorija može da nam pokaže je i kako da se nosimo sa aktuelnim stvarima poput onoga što su se nakada zvale „vesti“, a danas je propaganda. Ali sa druge strane, živimo u vreme toliko napredne komunikacije da ne možemo da nađemo analogiju u istoriji koja bi mogla nečemu da nas nauči. Sve je stvar konteksta i načina posmatranja.

Mnoge stvari o kojima danas razgovaramo nalaze se u tvojoj knjizi. Reci nam ukratko o čemu je reč u knjizi „Kraj je uvek blizu“.

Sve je počelo tako što mi je urednik rekao da prođem kroz svoje beleške i istraživanja i vidim šta ih povezuje. Zanimljivo je to da podkaste uvek spremam pojedinačno, ne posmatram ih kao šire povezanu temu. I dok sam pregledao sve to, shvatio sam da me veoma zanimaju krajevi civilizacija i konstantni izazovi koji teraju ljude da se adaptiraju. Tako je i u knjizi... Ja vodim podkast koji postavlja pitanja, ne dajem odgovore jer nisam kvalifikovan da to radim. Ali se bavim pitanjima koja su oduvek zanimala ljude. U ovoj knjizi pokušavamo da posmatramo okolnosti u kojima su se ta pitanja javljala i pitamo se kako bismo mi reagovali da nam se tako nešto dogodi. A mnogi problemi sa kojima se srećemo su zapravo izazovi koji se ponavljaju – dopadaju mi se pitanja o ponavljanju: da li je ovo bio izazov kog smo se zauvek rešili ili će se ponoviti? Dakle govorimo o pandemijama, urušavanju sistema na kraju bronzanog doba, o problemima i našoj sposobnosti da se adaptiramo i suočimo sa njima.

Koji delovi knjige su ti bili omiljeni za pisanje?

U svakom poglavlju postoji nešto što me fascinira. U jednom poglavlju je reč o otpornosti i to je pitanje koje me oduvek zanimalo jer je kulturološki odlučujuće, a ne može se kvantifikovati. A tu je i pitanje nuklearnog rata. Zanimalo me je kako su dođavola dobronamerna ljudska bića došla do tačke da im dobro zvuči ideja o uništenju miliona i miliona drugih ljudi. To poglavlje mi je bilo fascinatno jer govori o bombardovanjima tokom dva svetska rata i shvatanju da su ljudi tada mislili da rade najbolju moguću stvar, a danas tako nešto ne možemo ni da zamislimo.

Nakon svih ovih istraživanja, kako ti deluje čovečanstvo danas? Neverovatno smo arogantni u svom uverenju da smo najbolja ljudska bića koja su ikada postojala, ništa nam se loše neće dogoditi jer smo proterali bolesti i ratove. Kako tebi deluje stanje u kojem se nalazi naša vrsta?

Ne bih odgovarao na to pitanje jer samo posmatram složenost savremenog društva. Zanima me da li će razvoj društva u nekom trenutku preteći ljudsku sposobnost da se sa time nosi. Ako uzmemo IQ na primer, iako ne mislim da je to dobra mera inteligencije ali zarad razgovora ću je koristiti: dakle, ako se IQ prosečnog ljudskog bića nije promenio još od pećinskog čoveka (iako verujem da jeste), da li će nas sve kompleksnije društvo u nekom trenutku nadmašiti? To su stvari koje promatram – tokom istorije, stvari su se menjale polako i ljudi su imali dovoljno vremena da se adaptiraju, a danas smo pod pritiskom kakav nikada nije viđen. Ne znam da li to vodi ka boljem ili gorem svetu. Za sada možemo samo da posmatramo.

Jesi li optimističan po pitanju budućnosti?

Nisam siguran. Iako jesam optimističan, mislim da budućnost nosi neke kataklizme i disbalanse u prilagođavanju. Na primer, sposobnost prilagođavanja starih vlada koje su stvorene u prethodnim erama – mislim da to vidimo u Iranu, Kini i drugim državama. Mislim da će i demokratska društva imati slične izazove u budućnosti. Biće neophodna neka vrsta adaptacije koja može da bude mirna evolucija zasnovana na napretku ili situacija u kojoj morate da napravite korak unazad kako biste napravili dva koraka napred. Mislim da baš i nije zabavno živeti u društvu koje kroz to prolazi. Dakle po pitanju optimizma, verujem da jesam optimista kada gledamo u dalju budućnost.

Svima nam preostaje da čekamo, ali tvoja knjiga nam na sjajan način pokazuje kroz šta smo prošli. Mislim da u tome više nismo dobri – da zastanemo, analiziramo i razmislimo o onome što se ranije dogodilo. Zbog toga mislim da je tvoja knjiga veoma važna u savremenom društvu.

To je zanimljiva poetna i pitam se da li nam kao društvu nedostaju ljudi koji samo sede i razmišljaju. To je jedan od primera stvari kojima se ova knjiga bavi. Ne postoji pravi odgovor na to, ne može da se izmeri, izuči ili dokaže, ali može biti jedno od važnijih pitanja za našu budućnost. Takve stvari me fasciniraju, drago mi je što si to pomenuo.

Prevod: Dragan Matković