Roditelji danas susreću više izazova, ali su i spremniji da traže pomoć

Pedagog Jelena Holcer radi više od četvrt veka sa decom. Njeno iskustvo je pretočeno u petnaest knjiga, brojne seminare i radionice za roditelje i decu. Nedavno je iz štampe izašla knjiga „Kako se čitaju deca“, koja sumira njen dosadašnji rad. Podeljena u tri segmenta – Koliko poznajete svoju decu, Roditeljski izazovi i Svesno roditeljstvo – ova knjiga nudi sveobuhvatan pristup za obavljanje najtežeg posla na svetu, i predstavlja vodič koji će roditelje ohrabriti i naučiti da je roditeljstvo putovanje koje ima cilj, ali nema kraj. Tim povodom, za Detinjarije Jelena Holcer govori o kako je danas biti dete a kako roditelj, kao i šta možemo da učinimo da bolje „čitamo“ svoju decu i da se međusobno lakše razumemo.

Koliko poznajemo svoju decu?

Većina roditelja misli da poznaje svoje dete. Ali da li je baš tako? Ako znate osnovne stvari o njemu u svakoj razvojnoj fazi, na primer šta mu je važno, šta voli, šta ga nervira, sa kime se druži… Ako znate šta radi kada ga ne vidite, na primer, u školi, kako se ponaša sa vršnjacima, da li i koliko laže vas ili njih, koje igrice igra na internetu… može se reći da ga poznajete. Ipak, prirodno je da ne znate baš sve jer dete ima prava na svoju privatnost. Ali ako i u sferi koja je za dete potpuno privatna, vi niste iznenađeni, onda ste sigurni da ga zaista dobro poznajete. I zato pitanje: „Koliko poznajemo svoju decu?“ jednako je odgovoru na pitanje: „Koliko često dete uspe da nas nekim postupkom, emocijom, razmišljanjem iznenadi?“ Što nas manje iznenađuje, to ga bolje poznajemo.

Šta se promenilo u roditeljstvu otkako ste počeli da radite sa decom i roditeljima, pa do danas?

Roditelji danas mnogo lakše priznaju da im je potrebna pomoć ili podrška. Otići kod psihologa, pedagoga, terapeuta… više nije tabu. Naprotiv, sve je više onih koji dolaze da se konsultuju i bez nekog akutnog konkretnog problema već iz želje da se dobro pripreme za nešto što ih tek čeka ili da bi preispitali svoje stavove. Promenili su se i izazovi sa kojima se roditelji sreću. Ranije su se teme naših konsultacija uglavnom odnosile na ključne trenutke za dete ili njegovu porodicu (adaptacija na vrtić ili školu, razvod roditelja, dolazak nove bebe u porodicu, preseljenje, gubitak nekog člana porodice…) a sada, pored tih tema, mnogo razgovaramo i o odnosima između roditelja i dece, o vršnjačkom nasilju, otporu prema školi, iskušenjima puberteta.

Koji problemi roditelja i dece su izbili u prvi plan u dvadeset prvom veku?

Internet je doneo ogromnu grupu problema, jer podrazumeva ne samo korišćenje interneta u potrazi za novim informacijama kako ga najčešće koriste odrasle osobe, već i dečje korišćenje interneta kao njihov nov način provođenja slobodnog vremena (igrice), druženja (četovanje, društvene mreže), a zbog korona pandemije i obrazovanja (online školovanje). Ovaj svet deca odlično poznaju, žive s njim od svog rođenja, sastavni je deo svakog njihovog dana i podrazumeva im se toliko da se današnje generacije nazivaju digitalnim urođenicima. Za razliku od njih, roditeljima je ovaj jezik stran i potrebno im je vreme da ga nauče dovoljno da bi bili sagovornici svojoj deci. Zato se oni nazivaju digitalnim doseljenicima. Roditeljima je veoma teško da prihvate da internet igra veoma važnu ulogu u životima njihove dece jer su svesni da pored pozitivnih strana, internet ima brojne loše strane.

Da li je danas lakše ili teže biti roditelj?

Po mom utisku, roditelji danas su još više zbunjeni svojim roditeljstvom nego u prošlim vremenima. Stalno se pojavljuju novi pravci, teorije vaspitanja, kao i tumačenja novih generacija dece (na primer, helikopter roditeljstvo, indigo deca, Waldorf škola…). Takođe, današnji roditelji pored svojih roditelja i predaka, svojih prijatelja, stručnjaka iz ove oblasti, u mnogo čemu se konsultuju sa internetom. Previše informacija sa različitih strana čini ih nesigurnim. Posebno je nezahvalno verovati Googlu. Naime, ma koliko tamo nalazili mnogo korisnih informacija, uvek ostaje činjenica da on ne poznaje niti vas niti vaše dete lično, pa su sve preporuke koje ovde nalazimo uslovne i ne moraju važiti za vašu porodicu. Ranije generacije nisu imale sve te izbore, više su se oslanjale na sopstvenu intuiciju, što je takođe imalo i svoje prednosti i svoje nedostatke.

Zašto deca ne vole školu?

Škola je ogromna promena u odnosu na vrtić i sve što čini ovu promenu za dete traži period navikavanja. Prvi put nekoj odrasloj osobi (učiteljici) dete govori „vi“, različit je odnos između njega i učiteljice (dete ne sme da zakasni na čas, da se šeta tokom časa, da prekida u govoru… a učiteljica sve to sme), izgled učionice je potpuno drugačiji nego što je to u vrtiću, zahtevna je i koncepcija školskog dana, (45 minuta sedenja i slušanja jednog predmeta pa 5 minuta pauze pa zatim 45 minuta sedenja i slušanja drugog premeta…) količina obaveza postaje mnogostruko veća, dobiti pažnju drugara i dostići određeni status u odeljenju se stiče na potpuno drugačiji način nego u vrtiću… Ali osim što je sve različito nego u vrtiću, najveći razlog zašto deca ne vole školu jeste što veoma brzo, već od trećeg ili četvrtog razreda oni uče sadržaje koji ih ne zanimaju, na način koji je zastareo i prevaziđen. Odnosno, ono što ih ne zanima uče uglavnom slušajući monološka predavanja učiteljice, bez ikakve interakcije, iz često zastarelih udžbenika. Razmislite, da li biste u takvim uslovima i vi voleli školu? Dakle, razloga zašto naša deca ne vole školu je mnogo. Međutim, to nije slučaj sa svim zemljama. U onim obrazovnim sistemima gde je učenje više prilagođeno interesovanjima dece, gde imaju blok nastavu, manji pritisak oko ocenjivanja… deca vole školu i doživljavaju je kao „drugu kuću“.

Oko čega se roditelji i deca najmanje razumeju?

Roditelji su sa decom u čestom sukobu oko ispunjavanja dečjih obaveza ili zbog nerazumevanja osobina uzrasta u kome se dete nalazi, na primer, puberteta. Ipak, i ovi bi se sukobi lakše rešavali kada bi i roditelji i deca umeli bolje da komuniciraju. Ne možemo očekivati od dece da nauče da komuniciraju bolje ako nemaju u roditeljima odgovarajuće sagovornike. Zato je uvek preporuka roditeljima da vode računa o pravilima uspešne komunikacije (korišćenje JA poruka umesto TI poruka, aktivno slušanje, razgovor bez omalovažavanja, ponižavanja, vređanja, etiketiranja deteta…) Dobar sagovornik se ne rađa već postaje upornim i doslednim vežbanjem.

Kakvi su roditelji uzori svojoj deci?

Još uvek postoje oni roditelji koji mnogo viču a očekuju da njihova deca pričaju tiho, oni koji vreme provode gledajući reality programe i društvene mreže nekoliko sati dnevno, a očekuju da njihova deca čitaju školsku lektiru i ne igraju igrice. Srećom, oni postaju manjina jer su roditelji razumeli da je važno da budu što bolji uzori svojoj deci, kao i da deca uvek kopiraju način kako se mi ponašamo a ne ono što im govorimo. Na primer, kada roditelj voli svoj posao, to je dobar primer i razlog da i dete to usvoji kao model ponašanja i sutra za sebe bira nešto što će mu biti posao ali i zadovoljstvo. Još je važnije ukoliko roditelj može da bude uzor detetu u ljubavi prema životu uopšte. Od takvog uzora dete uči i kopira uživanje u Sada i Ovde, umeće zahvalnosti, kako se stiču i neguju prijateljstva, značaj humora… i sve drugo što čini život lepim.

U čemu roditelji najčešće greše?

Roditelji često greše projektujući želje iz svog detinjstva (ako ja nisam imao… to će sada imati moje dete), lične ambicije (ako ja nisam uspeo u… ono će morati da u tome uspe) lična očekivanja (ja sam bio odličan đak, može i dete). Zašto je to greška? Deca imaju svoje ambicije, želje, očekivanja. Oni treba da budu uspešni po svojim a ne po našim merilima. Osim toga, oni žive u svom vremenu koje nije ni poredivo sa vremenom u kome smo odrastali mi ili njihovi bake i dede. Mnogo je grešaka i u pokušaju da dete što više zaštitimo, pa umesto da ga osamostalimo da svojim snagama i svojim potencijalima bije svoje bitke, mi se „poturamo“ umesto njega. Međutim, tako detetu šaljemo poruku da mi, zapravo, ne mislimo da će ono moći da se sa nečim izbori, čime direktno utičemo na urušavanje njegovog samopouzdanja. Naravno, to činimo potpuno nesvesno, i kao i svi roditelji na svetu, iz najbolje namere.

Za kraj, Vaš savet roditeljima: kako se čitaju deca?

Deca se čitaju postepeno tako što ih pratimo kroz sve razvojne faze. Ali zato što se oni stalno menjaju, mi kao roditelji učimo se čitanju naše dece doživotno. Čak i kada jednom postanu odrasli ljudi, a mi babe i dede njihovoj deci, još uvek ćemo učiti na koje se to nove načine oni ponašaju, sada oni kao roditelji. Ipak, iako je proces čitanja dece naš doživotni zadatak, s vremenom će nam postajati sve veće zadovoljstvo jer ćemo kao uspešni „čitači“ uspostaviti i odgovarajući odnos poverenja i komunikacije s njima. I to je jedna od najlepših odlika roditeljstva. Za to zadovoljstvo razumevanja deteta i danas i sutra isplati se ulagati svoje vreme i posvećenost i vežbati čitanje dece već od danas.