Ovaj svet bojim najlepšim bojama

Jedna od najpopularnijih srpskih autorki Jelena Bačić Alimpić u svom novom, 12. romanu, koji se upravo pojavio u prodaji, uzbudljivo i nadahnuto ispisuje emotivnu i snažnu priču o neizmernoj ljubavi, hrabrosti i odanosti. Roman „Kletva“ omaž je ljudskoj snazi i podsećanje na to da se istrajnošću mogu prevazići i najveće strahote i stradanja.

Kakvu ste avanturu pripremili za čitaoce u svom 12. romanu?

Pripremila sam im uzbudljivu i vrlo emotivnu avanturu. Mislim da se svaki čitalac koji bude čitao roman „Kletva“ može pronaći u nekom liku, kojih je podosta.

Kroz stranice nove knjige vodite nas u period Drugog svetskog rata. Šta je taj period oduzeo, ali i dao porodici Stanimirović?

Ako bih odgovorila na ovo pitanje, onda bih otkrila sadržaj romana. U svakom slučaju, proveo ih je kroz razne opasnosti, iskušenja i žrtve.

Šta ste želeli da pokažete čitaocima, a na kraju i sebi, kroz život ove porodice?

Poruka ove knjige je da i u najtežim životnim okolnostima, u vremenu straha, stradanja i patnji, čovek svojom verom, hrabrošću, upornošću i odanošću porodici može da se iznad njih izdigne i izdrži i ono najteže.

Kroz svaki novi roman iznenadite nas maestralnim prikazom karaktera glavnih junaka. Ovoga puta su to žene. U čemu je njihova snaga?

U ovom romanu sam temeljno i slojevito gradila svaki lik, a ženski likovi su posebno iznijansirani. Snaga ženskih likova je upravo u hrabrosti, odvažnosti, ljubavi, pa i lukavstvu.

Koliko god da roman nosi neku tužnu notu, sigurno postoji tračak nade, svetlosti i dizanja iz pepela...

Naravno! Ne bih rekla da je roman tužan. „Kletva“ je jedan emotivni rolerkoster, u kom se, kao i u životu, smenjuju trenuci sreće, strepnje, radosti, ljubavi i tuge. A nada uvek postoji.

Na korici knjige stoji rečenica: „Zapamti, dušo, strah je čovekov najveći neprijatelj...“ Da li je?

Da. Strah nas često zarobi, zaledi, pa zbog njega nismo u stanju da napravimo korak napred, da se uhvatimo ukoštac sa životom. Moje junakinje su u tome uspele.

Da li svako od nas nosi svoj krst?

Mislim da svi mi imamo svoju sudbinu, koju u izvesnoj meri možemo menjati ili joj se prilagođavati, ali isto tako mislim da od nje ne možemo pobeći.

Često nas vodite u prošlost, u Rusiju, u Berlin, pa nas onda prošetate vojvođanskim sokacima, a nekada odemo i do Amerike. Vešto se „igrate“... Nekada Vam je lepše u sadašnjosti, mada Vam je i prošlost primamljiva.

Prošlost mi je daleko primamljivija od sadašnjosti. Vreme u kojem živimo nikako nije vreme koje volim, ali tako mi je dato, i bez obzira na svu teškoću savremenog doba i načina življenja, trudim se da obojim ovaj svet najlepšim bojama.