Poetika košmara u spoju mračne bajke i trilera

U duboko uznemirujućem, ali i veoma dirljivom romanu prvencu belgijske autorke Adelin Dijedone „Stvarni život“, ovenčanom sa 14 književnih nagrada, pratimo priču jedne hrabre devojčice koja se bori da preživi u porodičnom zverinjaku. Na koji način je autorka izgradila likove i atmosferu ovog mračnog i gorkog teksta, saznaćete od prevoditeljke knjige Gordane Breberine, koja je za izuzetan prevod ovog romana dobila prestižno priznanje „Branko Jelić“ za najbolji prevod sa francuskog jezika na srpski za 2019. godinu u oblasti fikcije.

Roman „Stvarni život“ belgijske autorke Adelin Dijedone deluje, na prvi pogled, vrlo lako za prevođenje. To nije jedna od onih knjiga u kojima svaku rečenicu „rešavate“ poput nekog rebusa ili koje iziskuju kopanje po stručnoj literaturi, pretraživanje na internetu... Ne, rečenice su kratke, jasne, jednostavne, teku bez zastoja... To je i logično: roman je napisan u prvom licu, a naratorka je devojčica, pa autorka mora da koristi jezik koji priliči detetu, premda izuzetno zrelom za svoje godine. Ona, međutim, ne pribegava oprobanom stilskom triku koji se sastoji u tome što pokušava da zamisli kako bi to dete ispričalo svoju priču, već ga osluškuje, diše zajedno s njim, misli kao ono, duboko u sebi proživljava užas sa kojim se suočava. Da nije tako, reči njene junakinje zvučale bi neprirodno, a priča neuverljivo.

Početak je pomalo „usporen“, ali nas već prvi pasus uvodi u sumornu i nezdravu atmosferu koja vlada u toj montažnoj kući u ružnom prigradskom naselju Demo, kuću u kojoj su postojale četiri sobe, „moja, soba mog mlađeg brata Žila, soba mojih roditelja i ona s leševima“. Uljuljkan naratorkinom detinjom prostodušnošću i duhovitošću, čitalac se vrlo brzo opušta. Ali samo što je spustio gard, ritam se ubrzava, a ton zaoštrava, rečenice počinju da se vrtlože i on biva neočekivano uvučen u „porodični zverinjak“, najednom oseća teskobu, ima knedlu u grlu. Svaku rečenicu koju mala naratorka izgovara, kojom opisuje kako se oseća i šta se dešava, on doživljava kao udarac pesnicom u stomak. Što više odmiče sa čitanjem, sve mu je jasnije da se iza tih reči krije nešto stvarno strašno, obuzima ga sve veća napetost, sve jača želja da zaštiti tu bistru i hrabru devojčicu, uzme je u naručje i uteši.

Adelin Dijedone tačno zna šta želi da postigne pomoću poetike košmara u ovom spoju mračne bajke i trilera u stilu Stivena Kinga. Vešto se poigravajući s ritmom, pribegavajući oporom humoru i balansirajući na granici između naivnosti deteta i pronicljivosti nekoga ko je svašta preturio preko glave, ona se hvata ukoštac sa jednom mučnom temom, govori nam o ranjivosti, ali i hrabrosti devojčice koja je žrtva porodičnog nasilja.

Njeni likovi i priča su univerzalni. Zato ni čudovišni otac, čije šake mogu da „otkinu glavu piletu onako kako se skida zatvarač sa boce koka-kole“, ni majka-ameba, zaokupljena svakodnevnim nastojanjem da izbegne muževljeve batine, ni mala junakinja, ni njen brat, koga namerava da spase tako što će napraviti vremeplov, vratiti se u prošlost i izbrisati strašni događaj posle koga su paraziti počeli da mu proždiru mozak, nemaju imena. I zato naselje Demo, sa „pedesetak sivih kuća poređanih kao nadgrobni spomenici“ može da se nalazi bilo gde.

Iako belgijska autorka nema veliko spisateljsko iskustvo, njen stil je čist, „uglačan“, jednostavan, što prevodiocu umnogome olakšava posao, jer treba „samo“ da se usredsredi na hvatanje atmosfere, ritma i tona teksta, melodije jezika kojim je napisan. Mala naratorka i u srpskom prevodu mora da zvuči prirodno kako bi njena priča bila uverljiva. Dok čita „Stvarni život“, i srpski čitalac mora da oseća napetost koja se krije iza njenih kratkih, oštrih, odsečnih, ali ne i „kusih“ rečenica. One moraju da ga povuku u taj vrtlog užasa kako bi imao knedlu u grlu i poželeo da je zaštiti. I mora mu se činiti da su to stvarna devojčica, stvarna priča, stvarna osećanja. Da je to stvarni život.