Završno poglavlje odlične trilogije mračne fantastike

„Gavranov pad“ je zanimljivo i uzbudljivo završno poglavlje odlične trilogije mračne fantastike. Primetio sam da serijal „Vranino obeležje“ zovu još i „Grimheart“. U početku sam mislio da je taj naziv šala, ali kada sam malo bolje razmislio o njemu, počeo je da mi izgleda prikladno. Koliko god da je sve haotično, svirepo ili užasno u ovom svetu, uvek postoji i pozadinska nit nade i ljubavi.

Priča se odvija šest godina nakon „Vraninog krika“, kada je Šavada raznet na krovu Velikog tornja, a grad spasen. Rajhalt Galharou kojeg ovde vidimo bitno je drugačiji. Od tog događaja kapetan Crnog krila živi izolovan u Jadu. Hrani se gnusnim stvorenjima koja vrebaju u toj oblasti, razgovara sa duhovima koji tu žive i svake noći se vraća u Stalnokuću, udobnu seosku kolibu kojoj magija Jada ne može ništa, sem što se svakog dana vraća u isto stanje. Razlog za Galharouovu potrebu da bude sam, i to baš u Jadu, nije jasan, ali Jad ga je promenio i postao deo njega. Postao je vrhunski navigator i često razgovara sa Jadom. Čak su ga prozvali „Jadski Sin“. Iako živi kao pustinjak, izgleda da svi žele Galharoua mrtvog, od Bezimenih do ljudi iz citadele. Kao da to nije dovoljno loše, Duboki kraljevi sada imaju Cara i spremaju se za napad na žive uz pomoć svoje armije težaka. Galharou zna da će odigrati važnu ulogu u nastupajućem ratu.

Uvek sam uživao da pratim priču iz perspektive Galharoua. Kroz ceo serijal je prilično dopadljiv lik, mada ne bi trebalo da bude. U „Vraninom kriku“ je hodao na ivici ludila, dok se može reći da je u nekim delovima „Gavranovog pada“ potpuno lud. Priča je vrhunski napisana i izložena, i kao čitalac sam pokušavao da analiziram stvarnost i proniknem u Galharouov um.

Likovi koje je stvorio Makdonald su briljantni i gotovo živi. Stalni likovi serijala, kao što su vremešni navigator Tnota i beznosa i nasilna mačevalkinja Nen (iako je mrtva), u „Gavranovom padu“ su važni kao i ranije. Ovim i drugim likovima, kao što su Dantri, Maldon i Valija, pridružuju se novi i takođe važni likovi poput oštrookog strelca Severa i mramornog čuvara Prvog.

Ne znam kako se stručno kaže, ali Makdonald piše tako da sam uspeo da vizualizujem sva mesta i sve likove. Toliko sam se uneo u priču da mi se činilo kao da sam pored Galharoua dok prolazi kroz svoje avanture i teškoće. Potpuno sam posvetio pažnju njemu, ali i celoj priči.

Neću dužiti o događajima u „Gavranovom padu“, sem što ću reći da ima mnogo neponovljivih momenata i upečatljivih delova. Kao finalni deo jednog od mojih omiljenih novijih serijala fantastike, knjiga me nije razočarala ni na koji način. Za nekoliko godina kada fanovi mračne fantastike budu nabrajali najznačajnije likove u ovom žanru, Galharou će biti ime koje će se izgovarati pored Džorga, Geralta i Loka Lamore. Završnica ima epske razmere, zauzima oko dvadeset procenata romana i često su me borbe, okršaji, preokreti, neverovatna otkrića i izdaje ostavljali bez daha. Sve u svemu, prisutno je sve što očekujem od epske fantastike. „Crno krilo“ ostaje jedna od mojih omiljenih knjiga. Naredne dve knjige serijala nikada nisu u potpunosti dostigle njegovu visinu, ali su ipak strašno dobre. Ovaj serijal moraju da pročitaju svi ljubitelji mračne fantastike i „grimdarka“.

Prevod: Borivoje Dožudić