O drugom delu serijala „Točak vremena“

„Veliki lov“, drugi roman u serijalu Točak vremena, u svakom pogledu zasenjuje „Zenicu sveta“ i čitaocima poput mene, kojima su dosadile asocijacjie na „Gospodara prstenova“ i očekuju ujednačeniji ritam pripovedanja, pruža sasvim novo i jedinstveno čitalačko iskustvo.

Priča se nastavlja tamo gde je prethodni roman stao. Rog Valera je ukraden i od presudnog je značaja vratiti ga pre nego što padne u pogrešne ruke i mrtvi junaci počnu da ustaju iz grobova. Rand, Met i Perin kreću u lov na legendarni Rog, a budući da nisu jedina zainteresovana strana, zadatak neće biti nimalo lak.

Ovo je veoma dugačka knjiga i u njoj se pojavljuje čitava gomila likova – starih i novih, veličanstvenih i zastrašujućih – koji obično iskrsavaju niotkuda, prema potrebi. Ono što me je prilikom čitanja naročito frustriralo bile su tajne koje su Rand, Met i Perin krili jedan od drugog. Knjiga bi bila bar stotinak stranica kraća samo da su trojica junaka imala više poverenja u svoje prijatelje.

Iako se u priči pojavljuje mnoštvo fascinantnih ličnosti, na mene su ovog puta poseban utisak ostavili Rand i Ninaeva. Rand je daleko od momka sa farme koga smo upoznali u „Zenici sveta“. On sada poseduje moć, ali se ustručava da je upotrebi iz straha da će poludeti. Naročito su mi se dopali delovi koji opisuju njegovu unutrašnju borbu. Iako želi da ostane skriven, spreman je da pomogne, suoči sa svojom dužnošću i učini što je neophodno. Drugi lik koji me je osvojio u ovom nastavku bila je Ninaeva. Obožavam je. Ona je tvrdoglava, lako plane, ali je više nego očigledno da joj je stalo do drugih: uvek je spremna da se suprotstavi zlu kada se neko ko joj je blizak nađe u nevolji. I ona ima svojih mana, ali preko njih je lako preći kada je reč o tako pozitivnom liku.

Robert Džordan nam je u ovom nastavku pružio sjajnu priču (naročito u poslednjih pet poglavlja), daleko bolju nego što sam očekivala, i zbog toga sada sa velikim nestrpljenjem iščekujem „Ponovorođenog zmaja“.

Prevod: Jelena Tanasković