Stvarnost kao spas od nestvarnosti

Upravo zato što su Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Mihailo Petrović Alas, Nadežda Petrović, Mihailo Pupin dovoljno poznata imena, poneki detalji iz njihovih životopisa izgledaju toliko nestvarno zato što se ili retko pominju ili su odavno pali u zaborav, pa ih je ponekad teško i povezati sa ličnostima o kojima smo mislili da maltene sve znamo.

Međutim, za razliku od ličnosti koje su upisane u srpsku istoriju i čiji doprinos nauci i kulturi nije prošao nezapaženo, ima i onih imena koja su u potpunosti zaboravljena premda bi već sâm razlog njihovog pominjanja bio toliko fascinantan da bi na prvi pogled delovao nestvarno, pa samim tim i dovoljno primamljivo najširem krugu čitalaca.

Našavši u svojoj knjizi „Nestvarno, a stvarno 2“ podjednako mesta za zaboravljene dobrotvore, avanturiste i inovatore koliko i za poznate naučnike i umetnike, Živojin Petrović kao da je izrekao i tihi prekor istoriografiji, koja je mnoge zaslužne i požrtvovane ljude olako bacila u zaborav, ali i glasni prekor savremenoj kulturnoj javnosti, koja se nije potrudila da sačuva ili obnovi sećanje na nepravedno zaboravljene velikane.

A sigurno je da ratne heroine Natalija Munk i Mara Petrović nisu zaslužile da budu zaboravljene, kao što to nije zaslužila ni Rizna Radović, bez obzira na prilično kontroverzne detalje (ili možda baš zbog tih detalja) koji prate njen život, dok kod pominjanja tri prerano preminula brata Radovanovića, doktora Jovana Apostolovića, moreplovca Stevana Vukotića, biskupa Frana Ućelinija, slikarke Dane Jovanović, zadužbinara Nikole Čupića, ratnika i snimatelja Dragiše Stojadinovića nisu toliko čudna njihova zanimanja i interesovanja koliko je čudno što su takve biografije uopšte mogle i smele biti skrajnute na margine istorije i kolektivnog pamćenja.

Istražujući novinske članke štampane i pre više od sto godina, Petrović je nailazio na mnoge podatke koji, objektivno gledano, možda nemaju veliku istorijsku vrednost, ali su zanimljivi i značajni makar kao autentična slika nekadašnje svakodnevnice, pa i (uslovno rečeno) tadašnje popularne kulture, koja je nezamisliva bez uličnih svirača i imitatora, kafanskih pevačica, ali i duševnih bolesnika, varalica svetskog glasa koji su žarili i palili od Petrograda do Carigrada, pa i sahrana koje su znale da se pretvore u prave ceremonije i da zbog svoje neobičnosti privuku pažnju novinara i istoričara.

Kad se danas sazna da Aleksa Šantić nije jedini pevao o porobljenoj Boki, kad se pročita da ime prvog Južnog Slovena koji je oplovio svet ne glasi Ivo Vizin, kad se ugledaju članci na engleskom jeziku o proslavi Dana Kosova u Londonu tokom Prvog svetskog rata, kad se pročita da je Helen Keler tokom posete Beogradu bila odlikovana od strane kralja Aleksandra Karađorđevića, kad se naiđe na priču o prvom hirurškom podmlađivanju u Srbiji između dva svetska rata, kad se ugleda fotografija kratkotrajnih i (poput termopilskih) neuspešnih pregovora između branilaca Beograda i austrougarskih izaslanika – velika je fascinacija samim podacima, ali je velika i zabrinutost što su bili toliko obavijeni tamom da zaista deluju nestvarno kad se otkriju i predoče javnosti.

I mada u Petrovićevoj knjizi ima i priča za koje bi se moglo reći da deluju nestvarno i neverovatno, ipak je, pre svega, za najveći broj priča nestvarno to što je pisac morao da ih izvuče otuda gde sigurno nisu zaslužile da se nađu – iz dubokog zaborava.

Ali, upravo su dve knjige, nazvane „Nestvarno, a stvarno“, doprinele da se u stvarnost vrati ono što je izgledalo nestvarno samo zato što je dugo bilo skrajnuto ili čak potpuno zaboravljeno, pa će u pojedinim slučajevima trebati vremena i dok se poveruje da se to zaista desilo, ali i dok se poveruje da su tako značajni i zanimljivi podaci toliko dugo čamili neotkriveni i neobjavljeni.