Dve decenije na tronu

Pre dva meseca navršilo se 20 godina otkako je napisala „Devojku sa bisernom minđušom“ i osvojila čitaoce širom sveta. Preveden na 43 jezika i prodat u skoro 5.000.000 primeraka, roman je i danas jednako popularan, iako ih je Trejsi u međuvremenu napisala još devet.

U Mesecu knjige u „Blic ženi“ imali smo čast da ugostimo književnicu čije romane obožavamo, sa čijim likovima se poistovećujemo i čiji nas život inspiriše baš zato što je poput života svih onih žena o kojima piše – zato što je jedna od nas.

„Da, ja sam definitivno 'jedna od vas'! Veoma sam povezana sa svojim čitaocima, kad god ih sretnem, bilo da su u Americi, Velikoj Britaniji, Italiji, Australiji, Srbiji“, potvrdila je Trejsi.

Da su naše čitateljke veliki obožavaoci Trejsinih knjiga , pokazale su 2011. kada je ova poznata Amerikanka s trajnim prebivalištem u Londonu prvi put posetila Srbiju. Isti doček su joj priredile i početkom marta ove godine, kada je Trejsi bila u Beogradu na promociji poslednjeg romana „Jedna nit“. To je bilo neposredno pre nego što je pandemija kovida-19 zaustavila ceo svet. Bio je to ozbiljan trenutak u istoriji za sve nas, baš kao i za nju, pisca istorijskih priča.

„Uvek ću se sećati da je Srbija bila poslednja zemlja koju sam posetila, poslednji let koji sam imala, pre nego što smo zatvorili granice. Izgledalo je tad sve tako bezbrižno, zar ne? Ja inače pišem o prošlosti i moram da vam priznam da je veliko iskušenje pisati o kovidu, ali ja ću to raditi tek za koju godinu jer mislim da niko neće želeti da čita o tome sad kad još svi prolazimo kroz to iskustvo. Biće mnogih priča da se ispričaju, i mnogi će ih pričati, a ja želim da mislim o tome u budućnosti, kada ne bude više virusa. Ipak, malo sam istraživala o raznim epidemijama kuge koje su pogađale Evropu u prošlosti i ubacila sam delić tih događaja u svoj novi roman, baš kao i delić 2020“, otkriva.

Razumljivo, s obzirom na ozbiljnost tih događaja i činjenice da je zatvaranje granica i zabrana kretanja promenilo svima pogled na život i prioritete.

„Baš kao mnogi ljudi, i ja sam bila prinuđena da usporim ove godine, ali sam otkrila da mi to prija! Nije mi smetalo da svako veče ostajem kod kuće, iako su mi nedostajali restorani! Kao olakšanje je došla činjenica da nema više jurcanja unaokolo. Postala sam svesna svog vremena i toga šta je važno za mene. U budućnosti su češće govoriti 'ne' i neću vise prenatrpavati dane i noć onim što ne želim da radim.“
 
Novi roman o murano staklu, kugi i pandemiji 2020.
 
Da je Trejsi Ševalije iskoristila svaki trenutak slobodnog vremena, kog je imala napretek tokom pandemije, jeste. Uveliko radi na svom novom romanu.

„Pišem o porodici koja proizvodi murano staklo. Radnja je smeštena na ostrvu Murano kod Venecije, a priča prati porodicu kroz vekove, od 15. pa sve do 21. Moja junakinja živi kroz sve to vreme (malo sužavam kategoriju vremena, koristim magijski realizam) i živi od epidemije kuge 1575. do karantina u aprilu 2020“, najavljuje Trejsi šta nas uskoro očekuje da čitamo.
 
Kad dobro ispričate dobru priču, uspeh je zagarantovan
 
Pre dva meseca navršilo se 20 godina otkako je napisala „Devojku sa bisernom minđušom“ i osvojila čitaoce širom sveta. Preveden na 43 jezika i prodat u skoro 5.000.000 primeraka, roman je dirnuo srca miliona. I danas je jednako popularan iako je Trejsi u međuvremenu napisala još devet romana. Delom zbog činjenice da su ljudi znatiželjni da saznaju nešto vise o priči koja se krije iza Vermerove slike, delom zbog načina na koji je ispričala priču o devojci.

„Priča je vrlo ubedljiva, a ja sam je ispričala na način koji je nalik Vermerovoj slikarskoj tehnici: jednostavno, usredsređeno, s naglašavanjima boja i svetlosti. Stil pisanja podržava priču i obrnuto. Zahvaljujući tome, knjiga je ispala tako dobra. A to se ne događa baš često, da se sve tako poklopi. Najčešće pisci imaju odličnu priču, a ispričaju je na dosadan način. Ili nas opčine divnim rečima, ali nam zapravo ne kažu ništa. Ja sam uspela da iskombinujem oba pomoću slavne slike“, objašnjava nam.

Mnogi pisci ne mogu da pišu o prošlosti ukoliko ne odu na mesto gde se istorija dogodila. Baš kao i sama Trejsi, koja je pre „Devojke s bisernom minđušom“ istraživala radove holandskog slikara 15 godina pre nego što je napisala roman. I dan-danas je tako, svakoj priči koju nam kaže prethodi ozbiljan rad.

„Dosta istražujem, čak mnogo više nego što vi to vidite u romanima. Prvo moram da stvorim sliku sebi u glavi o onome što ću pisati, ne samo političkih prilika u vremenu u kom pišem već i o tome, što mi je važnije, šta su ljudi tada oblačili i jeli, kako su im kuće izgledale i čime su se zabavljali. Detalje iz svakodnevnog života. Kad sve to saznam, čitajući knjige, posmatrajući fotografije, razgovarajući sa stručnjacima i odlazeći na mesta gde se radnja događa, tek onda mogu ponovo da stvorim taj svet za čitaoce, kaže.
 
Volim da pišem o jakim ženama
 
Bez obzira na različite epohe u koje Trejsi smešta likove svojih romana, junakinje u njima se na neki način opiru opštim pravilima i prevazilaze klišee svog vremena. Time nam Trejsi pokazuje koliko su joj važne žene koje teže nezavisnosti i ličnoj slobodi.

„Uvek volim priče o onima koji se nemoćni bore da steknu moć i nezavisnost. To mi je uvek zanimljiva, dramatična priča. A budući da su žene donedavno bile finansijski i socijalno nemoćne, ja se fokusiram na njih.“

Da dobro procenjuje šta će se svideti čitaocima, i te kako joj polazi za rukom.

„Romani koji su prošli najbolje među čitaocima su 'Devojka sa bisernom minđušom', 'Izuzetna stvorenja' i poslednji 'Jedna nit', a u svima je glavna junakinja jaka žena koja pokušava da napravi mesto za sebe u svetu. U vreme dok sam ih pisala, nisam baš znala da će biti hitovi, ali gledajući unazad, razumem zašto“, iskrena je.

Trejsi piše o heroinama, ali i sama ima jednu iz realnog života kojoj se divi.

„Šveđanka Greta Tunberg, ekološka aktivistkinja, meni je neverovatna: neustrašiva, jasna u svojim ciljevima i sposobna da podstakne čitavu generaciju mladih da se zainteresuju za svet i spasu ga. I tako mlada! Svaka joj čast!“

Život pisaca nam je uvek intrigantan, a kad ne piše, pisac je sasvim običan čovek, u ovom slučaju žena, koja je u isto vreme i supruga Džonatanu Droriju, novinaru koji prati nauku, i majka Džejkobu (21).

„Veoma sam društvena, dobar prijatelj. Volim da idem u pozorište, restorane, a volim i da ostanem kod kuće i čitam, šijem i bavim se baštom. Dosta se šetam i to mi je mnogo pomoglo tokom pandemije, ti izlasci u prirodu i posmatranje drveća i cveća. Priroda je nastavila dalje, i u tome ima nečeg veoma utešnog u ovoj teškoj godini.“