Preko prošlosti prelazimo kao abrazivnom krpom

„Pročitao sam kod nekog kolege, a još verovatnije u nekom svom tekstu, da preko prošlosti ljudi često prelaze kao abrazivnom krpom.“

Jedno leto, jedna hipi komuna, ekologija i devojke u cvatu. Nakon sirenskog zova utopije koja falšira, glavnog junaka ove pripovesti čeka utapanje u svakodnevnim obavezama ugodnog građanskog života. U njemu će se naći i materijala za surogat očinstva bucmastom dečaku po imenu Og.

Čitalac i sâm shvata ono što pripovedač neprestano šapuće kroz megafon: preko prošlosti prelazimo kao abrazivnom krpom: „I to najčešće s pravom, jer koliko god bio najbolji od svih postojećih svetova, ovaj naš svet, naprosto, nikad nije bio dovoljno dobar da ga ne bismo izneveravali, poboljšavali, iznova izmišljali i tako razmenjivali za nešto drugo“. Grebanje i brisanje su neizbežne intervencije na uspomenama i snovima koje retko razlikujemo od nove prošlosti kakvu sebi krojimo.

Vladimir Kopicl narezao je na mikročip komično-junački roman o silasku u Zelenu Zajednicu. Slično Tarantinu u filmu „Bilo jednom u Holivudu“, Kopicl odlučuje da „premesi“ istoriju doba Vodolije i izlije ga u nove kalupe, znajući da je svaka sadašnjost samo – najnovija prošlost.

Nošen dahom Ezre Paunda, šarmantni pripovedač kao nestrpljiva Palčica sleće na dlan čitaoca, poručujući da „ono što stvarno voliš, to ostaje, / sve ostalo je šljaka“. Posle ostavinske rasprave o nasleđu istorije bitnika i hipika, ovom romanu pripala je magična krpa sećanja, iz koje vrcaju radost, duhovitost i blagost.