3 pitanja za… Gorana Markovića

Povod za kratak razgovor sa Goranom Markovićem bio je „Hamlet u Paviljonu br. 6“, roman koji rasvetljava sudbinu glumačkog poziva danas u Srbiji, ili radije sudbinu prvaka drame koji je negde usput u svojoj karijeri izgubio autentičnost i polet i prepustio se alkoholu, rutini i kolotečini posuvraćene sredine u kojoj živi.

U novom romanu „Hamlet u Paviljonu br. 6“ dovodite u vezu glumu i psihoanalizu. Kako se one prožimaju u Vašoj priči?

Te dve stvari su usko povezane, uprkos tome što je gluma umetnost, a psihoanaliza zdravstvena terapija. Ali njihova zajednička komponenta je introspekcija, pogled u unutrašnji svet. Da bi glumac počeo da radi na nekom liku, on mora da uđe u novu ličnost, da se do tančina upozna sa načinom mišljenja te druge osobe. Kada je čovek na psihoanalizi, on otkriva sopstveni sadržaj, suočava se i konfrontira sa njim. I jedna i druga delatnost su jako uzbudljive i, rekao bih, opasne. To je okvir priče mog romana.

Šta o sudbini glumačkog poziva danas u Srbiji saznajemo od Vašeg glavnog junaka?

Najviše o prokletstvu te profesije. Ljudi u najvećoj meri imaju pogrešne predstave o glumcima, verujući kako su to neozbiljne ličnosti, sklone uživanju i slično, a nemaju predstavu u kakvom paklu ponekad glumci žive. Njegov delić sam upoznao, s obzirom na to da su mi roditelji bili glumci i da sam praktično rođen i odrastao u pozorištu.

Na koji način su u Vašoj novoj knjizi povezani Šekspir i Čehov?

Temom ludila. Pripremajući predstavu „Hamlet“, glumačka družina postavlja pitanje da li je naslovni junak te mitske drame Šekspira normalan ili nije. U Čehovljevoj pripoveci „Paviljon broj šest“ jedan lekar potpada pod zavodljivi uticaj ludila. Ta dva sasvim udaljena toka počinju da se prepliću, zajedno sa trećim o kome neću govoriti jer ostavljam čitaocima da ga otkriju.