Arkam gori

U četvrtoj zbirci pesama Arkam gori Aleksandar Petrović Babić izlazi „iz trećeg lica / kao iz tesnog / spandeksa / antiheroja“ i započinje šetnju kroz Republiku Arkam; zalazi u suton, baš kao i društvo te raspadnute zemlje, zemlje bilo kog od nas. „Odisej amater“, sam kaže, „... priča je fluidna, menja se iz časa u čas, likovi gube svoju arhetipsku podlogu, valja zaroniti u bujicu podumlja, izlakirati palube voskom i porinuti plovila...“ i zbilja uplovljava u unutrašnjost čoveka izgubljenog u životu, za koji se čini da se u svom ustrojstvu izvrnuo naopako. Oslikava stripovsku psihomitologiju bića čija se nada svela na želju da ga neko, bilo ko, iz tog života, iz te države, iz tog grada koji se „deli / na sve sitnije / komade hleba“ iznese „kao kontrabandu“. Babićeva poezija se suprotstavlja dileru varki raskrinkavajući ga; ne upadne ni u pobunu uma, nego se mirno, poput paklene izmaglice, diže iznad mraka svakog od naših Arkama i kaže: ovo je naša pesma, ovo smo zaslužili. Arkam gori jeste poezija degradirane zajednice koja se udaljava od arhetipskog Čoveka dok tipsko postaje primitivno, a mitsko: infantilno mitomansko. Ko nije spreman da čita podeljenu stvarnost, ni sebe u njoj, nije spreman za ovu antiavanturu. Ko zaplovi, saznaće šta u drugoj realnosti radi Bob Dilan, a šta u ovoj, zaboga, radimo svi mi.