Kako je na scenu stupila Elizabet Zot

Šta se dešava kada jedna naučnica, šezdesetih godina prošlog veka, protiv svoje volje postane zvezda kulinarske emisije i počne da osnažuje i ohrabruje žene da dovedu vlastiti status quo u pitanje?

Morali smo da saznamo nešto više, pa smo propitali autorku Boni Garmus o njenoj briljantnoj heroini, nauci i pisanju romana „Lekcije iz hemije“.

Pošto Apple TV planira da snimi ekranizaciju ove knjige sa Bri Larson u glavnoj ulozi, želećete da saznate nešto više o ovoj priči pre nego što ona stigne na vaše male ekrane.

Da li možete da nam kažete nešto o Elizabet Zot i o tome šta Vas je inspirisalo da stvorite ovu predivnu heroinu?

Elizabet Zot je oživela zahvaljujući mom lošem raspoloženju. Izašla sam sa nekog sastanka iznervirana uobičajenim seksizmom, i kada sam nastavila sa poslom, odjednom sam shvatila da još neko sedi pored mene. Bila je to ona – Elizabet Zot. I imala je mnogo toga da kaže.

U stvari, Elizabet Zot mi nije bila strana – imala je manju ulogu u nekom drugom romanu koji sam započela (i odložila) nekoliko godina ranije. Ali za mene je bila nova njena sigurnost u to ko je i šta ima da kaže – o društvu, kulturi, rasizmu, seksizmu, religiji i pre svega o promenama. Ona je stvorena za osnaživanje.

Koliko toga ste već znali o hemiji pre nego što ste napisali ovu knjigu, a koliko toga ste naučili dok ste je pisali?

Nisam prošla nikakvu formalnu naučnu obuku (poslednji put sam se bavila hemijom u srednjoj školi), međutim, radila sam za izdavača naučnih udžbenika početkom osamdesetih godina prošlog veka. Morala sam da savladam osnove, pa sam proučavala hemiju koristeći stari udžbenik iz pedesetih godina – morao je da bude iz pedesetih, da ne bih slučajno spomenula neka otkrića koja se do tada nisu dogodila. Koristila sam i dečji udžbenik iz hemije – The Golden Book of Chemistry Experiments (Zlatnu zbirku hemijskih eksperimenata) iz istog perioda. Čak sam izvela i nekoliko eksperimenata u našem stanu u Londonu, od kojih su neki imali problematične rezultate, koji mogu da prođu u nauci, ali ne i u gusto naseljenoj četvrti. Niko ne voli da primeti dim!

Da li možete da spomenete izazove sa kojima je Elizabet Zot (kao i žene koje su živele u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka) morala da se suoči da bi je ozbiljno shvatili?

Taj period mi je zanimljiv jer je to bilo vreme kada je moja majka, koja je bila medicinska sestra, bila kod kuće sa četvoro male dece. Često je pričala o svojoj karijeri medicinske sestre; bilo je očigledno da joj zaista nedostaje. Ali tada su žene ostajale kod kuće. I bilo je toliko ograničenja.

Na primer, u SAD žena nije mogla da otvori bankovni račun bez dozvole svog supruga; nije mogla da potpiše ček bez njegovog potpisa; nije imala zakonsko pravo na njegovu platu; njeno ime je obično izostajalo iz tapije na kuću; nije mogla da pohađa najprestižnije koledže; nije mogla da se prijavi za kreditnu karticu; nije mogla da koristi kontraceptivne pilule (u nekim državama je to bilo ilegalno, dok se u nekim drugim jako teško dolazilo do njih); nije mogla da bude član porote; nije mogla da se bavi advokaturom; a ako ipak jeste radila van kuće (što je bila retkost), trudnoća je bila dovoljan razlog za otkaz. Još gore, sav njen posao – koji je obavljala 24 sata dnevno – često je bio banalizovan.

A onda na scenu stupa Elizabet Zot koja odbija da to prihvati!

Da li imate još nekog omiljenog lika u knjizi, osim Elizabet, i zašto?

Volim Voltera Pajna. On je dobar čovek i ima dobro srce, ali je prilično loš kao vođa, kao i pri donošenju odluka. A kao što je to slučaj sa ženskim likovima, on je takođe ostavljen na milost i nemilost društva koje sam ne prihvata u potpunosti. Pošto je muškarac, on mora da pokuša da se uklopi u tipičan, nadmoćan, kalup muškog šefa.

I naravno, volim Pola Sedam. Nisam ni pretpostavila da ću u romanu imati psa koji ima svoju tačku gledišta, pa sam čak i ja bila pomalo iznenađena kada je prvi put podelio svoje misli. Međutim, kada je to učinio, shvatila sam da bi on bio savršeno sredstvo za davanje komentara o ljudskom ponašanju.

Ovo je izuzetan debi roman! Da li imate savet za nove pisce?

Prvo pravilo: čitajte što više možete jer ćete tako naučiti zanat – od drugih koji znaju kako da dobro ispričaju priču. Drugo: budite sigurni u svoje pisanje – napišite priču koju i sami želite da pročitate. Treće: nikada ne odustajte!

Prevod: Kristijan Vekonj