Braća Karamazovi II

„Najveličanstveniji roman koji je ikad napisan.“ Sigmund Frojd

Shvataš li ti to, kada maleno stvorenje, koje još ne može da pojmi šta se s njim dešava, u tami i hladnoći odvratnog mesta udara sebe svojom majušnom pesnicom u izmučene grudi i plače nevinim, krotkim suzicama svojim moleći se „Bogi“ da ga zaštiti, shvataš li ti taj pakao, prijatelju moj i brate moj, smireni iskušeniče božji, razumeš li zašto je ova besmislica tako stvorena i potrebna! Bez nje, kažu, čovek ne bi mogao opstati na zemlji jer ne bi razlikovao dobro od zla. A čemu raspoznavanje tog đavoljeg dobra i zla kad toliko košta? Jer u tom slučaju sveukupno saznanje sveta ne vredi onih suzica detenceta upućenih „Bogi“.

U svom poslednjem delu, Fjodor Dostojevski je sabrao skoro sve najvažnije teme, motive i ideje koje je ugradio u svoje dotadašnje stvaralaštvo. Motiv ubistva i istrage bio je centralni u Zločinu i kazni, rivalstvo oko žene između oca i sina opisano je u Mladiću, a suparništvo dveju harizmatičnih, kontrastnih žena oko muškarca u Idiotu. Filozofsko-religijska predstava o iskonskom zemaljskom raju, odnosno (ne)mogućnosti njegovog ponovnog vaspostavljanja tematizovana je u Mladiću i u pripoveci San smešnog čoveka, a totalitarne ideološke koncepcije u Zlim dusima.

Zbog toga mnogi proučavaoci Dostojevskog Braću Karamazove nazivaju još i „romanom sintezom“ i autorovim najboljim delom.

„Ni na jedno svoje delo nisam ozbiljnije gledao nego na ovo.“ Fjodor Dostojevski