Da li se leti čitaju „ozbiljne knjige“?

Kako razlikovati lako napisanu literaturu od one s lakim sadržajem, večiti je povod za nadmudrivanje među piscima i kritičarima. Leto je period uživanja i opuštanja, vreme za čitanje omiljene literature čiji spisak, ako smo entuzijasti, prilježno pravimo. Odgovorni ljubitelji knjige nikada neće otići na neku letnju destinaciju a da nisu prethodno ispitali kompatibilnost mesta s ponetim knjigama: u Grčku se nepogrešivo ide s Lorensom Darelom ili Henrijem Milerom, a možete poneti nova izdanja poput „Kirke“, „Aleksandra Velikog“, „Velike boginje“ ili „Grčkog blaga“ Irvinga Stouna, priču o Hajnrihu Šlimanu i njegovom otkrivanju Troje. U severnu Afriku se ne ide bez Herodotovih priča, tanke knjižice u kojoj autor beleži kako su Egipćani smatrali sebe najstarijim narodom, o graditeljima piramida i teškom kralju Keopsu, koji je nemilosrdno gonio narod da radi za njega dovlačeći kamenje preko Nila.

Nošenje knjiga na letovanje nije samo prilika za uživanje, već i za određeno statusno izražavanje. Naime, sudeći prema prošlogodišnjem istraživanju jednog etabliranog sajta specijalizovanog za knjige Thriftbooks, gotovo troje od petoro Amerikanaca se nadaju da će njihovi literarni izbori uticati, verovali ili ne, na pospešivanje njihove inteligencije. U nedavnoj studiji na dve hiljade ispitanika njih 56 odsto je priznalo da čitaju najmanje jednu „ozbiljnu” knjigu tokom leta kako bi izgledali pametnije. Nije sasvim jasno da li je u pitanju stvarno čitanje ili poziranje sa knjigom ali ovaj banalan pristup ukazuje na činjenicu koje su mnogi i dalje svesni a to je da nas čitanje određenih knjiga odaje.

Postoji nepisano pravilo da se na more nosi „laka“ literatura, ona koja previše ne opterećuje mozak odveć iznemoglog od svakodnevnih obaveza.

U žanru brze hrane

Ta vrsta literature u kojoj se pisac drži oprobanog recepta, konstruisanja zanimljivog zapleta posle koga nastupa njegovo razrešenje sve sa ciljem da ugodi čitaocu hepiendom, proslavila je autore poput Danijele Stil ili Barbare Kartland. Poznate po tome da su „štancovale“ romane sa sličnim ljubavnim temama uvek obrađenim na očekivani način, omogućavale su čitaocima i vezivanje za autora, jer su u pitanju bile persone koje su, adekvatno, simbolizovale lep i lakši život (iako im privatno nije bio uvek takav). Beg od stvarnosti pruža trenutno zadovoljstvo, a one nisu ni imale pretenzije da uđu u anale ozbiljne književnosti za razliku od autora koji su potajno težili prihvatanju njihove obimne i komercijalno uspešne literarne zaostavštine, pa je tako čuveni majstor horor romana Stiven King napisao biografsku knjigu „O pisanju“, za koju je dobio književnu nagradu.

Nesumnjivo je da postoji velika razlika između književne i tzv. žanrovske fikcije: ova druga je poput brze hrane. A poznato nam je da ono što je ukusno ne mora biti uvek dobro, pritom laka literatura ne ostavlja dubok trag na čitaoca, u pitanju je prolazno zadovoljstvo. Kako razlikovati lako napisanu literaturu od one s lakim sadržajem, večiti je povod za nadmudrivanje među piscima i kritičarima. Prema istraživanju Centra za britansko učenje, postoje tzv. laki romani koji unapređuju engleski jezik, omogućavaju sticanje novog vokabulara, istražuju nove strukture, potpomažu kompleksnija izražavanja koja pomažu čitaocima početnicima u njihovom stasavanju jer su pisana na jednostavan način poput dela „Fantastični gospodin Lisac“ Roalda Dala, „Starac i more“ Ernesta Hemingveja, „Gospodar muva“ Vilijama Goldvina, „Hari Poter i Kamen mudrosti“ Dž. K. Rouling. Stepenik više na toj skali predstavljaju roman Džordža Orvela „Životinjska farma“ ili Volterov „Kandid“. I sam Orvel je u svojim esejima, pričama i člancima koji su umeli da budu zanimljiviji od njegovih knjiga, nagoveštavao da zapravo piše iz „čistog egoizma, estetskog entuzijazma, istorijskog poriva i u političke svrhe“. U eseju „Dobre, loše, knjige“ napisao je da postoje dve vrste takvih knjiga: jedna koja se karakteriše kao „literatura za bežanje“ i koja nema veze sa stvarnim životom, i druga koja se tiče stvarnog života, ali ne može da se kvalifikuje kao „kvalitetna po bilo kakvim standardima“. U odsustvu „ozbiljne literature“, otvoreno je priznao kako je uživao u Šerloku Holmsu i u Drakuli, „ne uzimajući ih pritom za ozbiljno“.

Vino i literatura

U dokumentarcu „Divlji maestro“ iz 2014. godine o italijanskom piscu Andrei Kamilijeriju, koji je preminuo pre tri godine u 93. godini, otkriva se stav ovog pisca prema „lakoj književnosti“ s obzirom na to da je autor čuvenih krimi-romana o inspektoru Montalbanu, koji su se prodali u preko 30 miliona primeraka. Autor eseja o Pirandelu „Biografija izmenjenog sina“, čija dela voli i poštuje, odlučio se za romane koje je umeo da napiše u roku od tri meseca: „Možete da pišete istorijske romane nekoliko godina, da se mučite dok vam se istovremeno u glavi rađa krimi-zaplet... i ako ste srećnik da se ista prodaju upola dobro kao Montalbano“. Svog glavnog junaka imenovao je u čast čuvenog španskog pisca detektivskih romana Manuela Vaskeza Montalbana, koga je jednom prilikom šaljivo pitao koji alkohol voli pije: „Poznato je da vino proizvodi određenu vrstu literature, loše vino onu drugu vrstu. Viski proizvodi najbolju literaturu, da ne govorimo o votki. Pitao sam pisca Montalbana šta on pije, on kaže – loše vino.“

Jedan od mudrih savremenih pisaca koji je želeo da ostane dosledan sebi i koji je u tome uspeo sve s pratećim komercijalnim zadovoljstvom kao i popularnošću, profesor Umberto Eko uspeo je da pomiri istorijski roman, semiotiku, lepotu interpretacije, potragu za istinom i interesantan krimi-zaplet u svom prvom romanu „Ime ruže“, koji je napisao u 48. godini, stekavši njime internacionalnu slavu. Njegov drugi grandiozan roman o poigravanjima okultizmom i srednjevekovnim teorijama zavere, „Fukoovo klatno“ kupili su mnogi iako je vrlo moguće da ga nisu i čitali. Smatrao je da se prava literatura zapravo bavi gubitnicima, te da uživanje u erudiciji dolazi upravo od autora koji su imali takvu tematiku: „Dostojevski je pisao o ’luzerima’, glavni lik ’Ilijade’ Hektor je takođe gubitnik, vrlo je dosadno pisati o pobednicima. Prava literatura uvek priča o gubitnicima: madam Bovari je gubitnica, kao i Žilijen Sorel, (mlad, ambiciozan i siromašan Stendalov provincijalac), oni su fascinantniji. Pobednici su dosadni... jer najčešće pobede nastaju igrom slučaja“, smatrao je Eko.