„Otrov je žensko oružje“ Delfi Kutak je pročitao „Baba Anujka“

Delfi Kutak je pročitao „Baba Anujka“

„Otrov je žensko oružje“

Author: Ivana Maglić

Izvor: Delfi Kutak

Da biste danas prekinuli kontakt sa nekim ko vam više ne prija, dovoljan je jedan klik – uklanjanje sa liste prjatelja, blokiranje, eventualno potpis na zahtevu za zabranu prilaska ili razvod braka. Krajem XIX – početkom XX veka su takvi „problemi“ u vidu neposlušnih očeva i majki, muževa i žena, ljubavnika i ljubavnica, pa i dece, zahtevali jedan mnogo drastičniji pristup. A bilo je dovoljno znati težinu svog „nezadovoljstva“ i put do kuće u jednom od glavnih sokaka u Vladimirovcu, selu na putu ka Vršcu, gde se nalazila rezidencija Ane Anujke Dee, rođene Draksin. Naizgled naivne i nevine inteligentne starice koja je umela, pored govorenja čak pet jezika, da razgovara i sa mračnim silama, baca karte, vida rane i priprema magičnu bajanu vodicu zahvaljući kojoj je bezbrižni seoski život banatske ravnice prekrila mračna zavesa misterioznih događaja koji su lokalne meštane ostavili u čudu i strahu...

„Otrov je žensko oružje“

Najveća trovačica u našim krajevima i jedna od najvećih u svetskim okvirima, Anujka Dee rođena je kao slabašno i bolešljivo devojče za koje su svi smatrali da neće dugo poživeti. Nekom nadljudskim snagom i voljom pokazala je da su im mišljenja bila jalova. Posmatrajući je kao neku vrstu vanzemaljskog božanstva koje se iskobeljalo iz kandži smrti, svi oko nje tvrdili su – biće veštica. I tako i bi.

Ne samo da je svojim izuzetno ružnim i sablasnim izgledom podsećala na stare veštice, kojima roditelji plaše decu, ili one koje su u svoje vreme spaljivali na lomači, već se, koristeći se svojim domišljatim i bistrim umom, potrudila da pokrene i vekovima održi u životu smrtonosni zanat koji joj je uvećao imetak, a njenim mušterijama pružio „mir u kući“...

„To je bio posao koji mi je donosio poštovanje u svim krugovima“, izjavila je ponosno Anujka tokom jednog od saslušanja pred sudom kada je već uveliko, kao neka zvezda, svojim zlokobnim licem plašila narod sa naslovnih strana domaće i svetske štampe, i ništa nije slagala. Pred avlijom ove svirepe Rumunke smenjivala su se zabrinuta lica kako paora koji nisu imali ni bicikl, tako i bogatih aristokrata koji su pred nju stajali svojim fijakerima. Ma koliko njihovi finansijski statusi bili različiti, problemi su im bili isti, a baba Anujka je imala trajno rešenje.

Čitanje ove knjige je poput gledanja krimi dokumentarca i čitanja starih novina u isto vreme. Detaljno istražena i uz obilje podataka, članaka i slika iz muzeja i arhiva, ovo delo pruža intimni uvid u tadašnje društvene prilike, seosku atmosferu i modus operandi kojim se ova banatska profitna trovačica služila. Od Svilajnca preko Žebelja stižemo do Vladimirovca gde je trovački zanat doživeo vrtoglavi uspon.

Zahvaljujući bogatoj dokumetaciji koja je o Anujki ostala budućim generacijama u amanet, Đarmati je opsežnom istragom čitaocima predstavio mehanizam delovanja jednog zločin(c)a, koji na mračan i jeziv način potvrđuje staru narodnu izreku „Ispod Mire sto đavola vire“. Istorijska preciznost priče i njeni autentični likovi koji konstatno menjaju uloge – iz onih koji su imali nameru u one koji pojma nisu imali šta rade, poricanja krivice i dobacivanja njome kao sa vrelim krompirom – od čitaoca prave svedoka tragičnih događaja, koji ne može a da se ne zapita: da li i danas, u vremenu kada se mržnja širi još brže i vidljivije, kako u krugu poznatih ljudi, tako i u sajber svetu, gde nas malo ko zaista poznaje, u nekoj zabačenoj avliji nekog malog seoceta neka nova baba Anujka priprema svoju čarobnu vodicu...