Da li ste se oprobali u ergodičkoj književnosti? Budućnost proze

Budućnost proze

Da li ste se oprobali u ergodičkoj književnosti?

Author: Dejmijen Volter

Izvor: damiengwalter.com

Foto: Philip St John / stingingfly.org

Najveća vrlina romana je istovremeno i njegova najveća mana. Roman je (osim u nekoliko retkih izuzetaka) delo jednog autora. Tako dobija na dubini, doslednosti i jedinstvu, kvalitetima koji polako nestaju iz našeg modernog sveta. Ali on u isti mah predstavlja i ozbiljan izazov našem modernom načinu života. Mi smo bića opsednuta društvenom interakcijom. Osim toga, ovo je epoha u kojoj je svaki vid komunikacije dvosmeran. Ako nam se već pruža mogućnost da preko Tvitera, u roku od samo nekoliko sekundi, odgovorimo filmskim zvezdama, političarima i korporacijama, zašto bismo onda mirno i bez reči pratili dvadesetočasovno predavanje nekog pisca?

Zbog jedinstvenog izraza, reći će vam pisci. Oni su ti koji romane pune rečima, različitim perspektivama i stavovima. Gledano iz komercijalnog ugla, odgovor bi bio: zbog priče. Uklonite li uzbudljive narative iz celokupne istorije pripovedanja, ono što ostane na papiru izgleda kao sve drugo samo ne kao plod ljudske mašte. Postoji, međutim, i treća opcija, trenutno nedovoljno istražena, za koju verujem da će tokom narednih nekoliko decenija odigrati važnu ulogu u književnosti.

Ergodička književnost se definiše kao vrsta književnosti koja zahteva „neuobičajen napor čitaoca“ prilikom navigacije kroz tekst. Ako tradicionalni roman zahteva uobičajen napor – jednostavno čitanje reči redom kojim su napisane – praćenje i razumevanje ergodičkog teksta iziskuje nešto više. Pojam potiče od grčkih reči ergon (rad) i hodos (put). Ergodička proza je put koji zahteva rad.

Najpoznatiji i najuspešniji primer ergodičke književnosti je roman „Kuća listova“ Marka Z. Danijelevskog. Čitaocu je ponuđeno više narativa u vidu neorganizovanih fragmenata teksta različitog formata. Priča je, naravno, tu, ali on mora dobro da se potrudi kako bi je konstruisao. Čitaočev angažman na izgradnji priče čini je interaktivnom.

Ne može se, ipak, reći da je ona interaktivna u uobičajenom smislu reči. Interakcija se ne odvija tako što čitalac jednostavno bira putanju kroz priču koja se grana. Ovde nije reč o zabavnoj literaturi u kojoj „birate svoju avanturu“, niti o akcionim video-igrama sa unapred kreiranim međuscenama. Ozbiljne knjige od čitaoca već zahtevaju daleko dublji vid interakcije. Romani pokreću zupčanike njegove mašte, a ergodička književnost koristi i podstiče potencijalnu interaktivnost svakog romana.

Ergodički tekst usmerava čitalačko iskustvo na način koji će razbuditi one koji više nemaju snage za dvadesetočasovna predavanja pisaca. Većina nas već ima iskustva sa takvim tekstovima a da to i ne zna. Mi se danas na internetu krećemo kroz mrežu blogova, informativnih članaka, statusa na društvenim mrežama, mimova, video zapisa, podkasta, poruka na forumima i komentara ostalih korisnika. Konstruisanje smislenog narativa od lavine nasumičnih informacija za nas predstavlja primamljiv izazov. Mozak i mašta današnjeg čoveka prilagođeni su toj vrsti interakcije sa tekstom i upravo je to faktor na koji računa ergodička književnost.

Novi izazov je pred vama. Pravac u knjižaru!

Prevod: Jelena Tanasković