Volela bih da svako pročita „Knjigu čežnji“ kroz prizmu vlastitog iskustva

Oštroumna buntovnica bez dlake na jeziku. Hrabra mlada žena koja ne prihvata pasivnu ulogu u svetu koji pripada muškarcima. To je Ana. Svojom inteligencijom i odvažnošću ona uteruje strah u kosti muškaraca iz svog okruženja. Ako ste pomislili da je ovo priča o uspešnoj poslovnoj ženi iz 21. veka, varate se.

U „Knjizi čežnji“, svom četvrtom romanu, popularna autorka Sju Monk Kid nas upoznaje sa Anom, ćerkom bogatog pisara iz Galileje – i Isusovom suprugom.

„Često pišem o ženama koje tragaju za identitetom, slobodom i sopstvenim glasom u ovom nemilosrdnom svetu, a čini mi se da je ta moja sklonost svoj najpotpuniji izraz pronašla u Ani“, kaže Kid. „Često sam se pitala kako bi danas izgledao svet da je Isus bio oženjen. Ubeđena sam da bi bio potpuno drugačiji.“

Protagonistkinja „Knjige čežnji“ piše o zanemarivanim i ućutkivanim ženama, zahteva da joj se obezbede učitelji i papirus i spravlja sopstveno mastilo, „ali te njene ambicije kose se sa željama njenih roditelja i običajima vremena i sredine u kojoj odrasta“, ističe Kidova. A onda Ana upoznaje Isusa.

„Sasvim je nevažno da li verujete da je Isus imao ženu ili ne. To nije poenta. Moja namera je bila da podstaknem čitaoca da zamisli takav scenario“, kaže autorka sa kojom smo razgovarali o njenom najnovijem romanu, knjigama koje je čitala u karantinu i nekim drugim temama.

Kako ste se osećali pišući o Ani, buntovnoj i ambicioznoj junakinji iz istorijske epohe u kojoj žene nisu imale gotovo nikakve slobode?

Osećala sam se sjajno kreirajući taj lik. Ana je ćerka imućnog galilejskog pisara koja želi da piše o sudbinama žena i traži način da izrazi svoj potencijal. Ona nije neko koga je lako pokolebati. Jedna od najboljih scena u romanu je ona u kojoj Ana po unutrašnjosti molitvene posude ispisuje reči: „Blagoslovi veličinu u meni koliko god da je se plašim.“

Možete li nam nešto reći o tome kako ste došli na ideju da pišete o oženjenom Isusu i ulozi koju bi ta činjenica igrala u njegovom životu i istoriji hrišćanstva?

Ideja mi je pala na pamet dok sam jednog dana čitala članak o fragmentu starog rukopisa u kome se pominje Isusova supruga. Nakon toga nikako nisam mogla da je izbacim iz glave. I premda se kasnije ispostavilo da je pomenuti fragment bio delo vrhunskog falsifikatora, to nije imalo nikakvog uticaja na kreativni proces koji je članak pokrenuo u mojoj glavi. Da je ta žena zaista postojala, razmišljala sam, verovatno bismo je smatrali najućutkivanijom ženom u istoriji. Mislim da sam upravo zbog toga osetila neodoljivu potrebu da joj podarim glas.

Zaista ne znam da li se Isus ikada ženio. Rezultati raznih istraživanja još uvek nam ne pružaju definitivan odgovor. Čini mi se ipak da mnogi od nas osećaju nekakvu neobjašnjivu potrebu da zamisle ženu koja bi privukla njegovu pažnju. Ona na izvestan način predstavlja simbol onoga što hrišćanstvo od početka ignoriše.

Šta čitaoci mogu da očekuju od „Knjige čežnji“?

Nadam se da će ih knjiga navesti da preispitaju sopstvene čežnje, naročito one koje se kriju negde u dubini duše. Volela bih da osete saosećanje, da uđu u život junaka i osete snagu njihove ljubavi, da osete kako izgleda kada ste ućutkani i marginalizovani ili kada se usudite da srušite zidove koji vas sputavaju. Volela bih, u stvari, da svako pročita knjigu kroz prizmu vlastitog iskustva i potreba i izvuče sopstvene zaključke.

Okolnosti u kojima je knjiga izašla nisu bile baš idealne.

Uvek se radujem promotivnim turnejama, jer mi se tada pruža prilika da ostvarim direktan kontakt sa čitaocima i čujem njihova mišljenja i pitanja. Bila sam veoma razočarana kada je turneja za ovu knjigu otkazana. Na svu sreću, ovakve situacije primoravaju ljude da budu inventivni. Moj izdavač je odmah osmislio plan za virtuelnu turneju, tako da sam komunikaciju sa čitaocima ostvarivala preko Fejsbuka i Instagrama, obraćala im se virtuelnim putem i gostovala u podkastima. Organizovali smo i čitalački klub posvećen „Knjizi čežnji“, koji je otvoren za svakoga ko želi da čita i uključi se u onlajn diskusije. Tužno je bilo što su mnoge knjižare morale da se zatvore, ali primetila sam da su i prodavci knjiga pronalazili kreativne načine da knjige stignu u ruke čitalaca.

Čini se da se ljudi sve više vraćaju čitanju, pre svega kao načinu da se pobegne od stvarnosti. Verujete li u lekovitu moć čitanja?

Pre izvesnog vremena pročitala sam knjigu The Novel Cure, iz koje sam saznala nešto više o tzv. biblioterapiji. Reč je o jednoj od onih pomodnih terapija o kojima trenutno svi pričaju. Biblioterapija preporučuje čitanje kao lek za svaku boljku – od krize srednjih godina, preko ljubavnih problema, do straha od letenja. Ne bi me uopšte začudilo da postoje knjige koje mogu da pobede i globalnu pandemiju. Šalu na stranu, knjige nam zaista mogu pomoći da prebrodimo teške trenutke – one nas zabavljaju, prosvetljuju i pružaju nam utehu. Mogu da budu, kako je rekao Kafka, „sekira za zaleđeno more u nama“. Moram priznati da sam bila veoma iznenađena kada sam u toj knjizi na spisku lekovitih knjiga pronašla svoj roman „Tajni život pčela“. Autorke knjige ga preporučuju kao lek za običnu prehladu. Drago mi je što ga smatraju efikasnim.

Da li biste našim čitaocima preporučili neke knjige koje ste pročitali u poslednje vreme?

Ne morate se nužno okretati klasicima kako biste pronašli kvalitetno štivo. Dobrih knjiga ima napretek i svakim danom ih je sve više. Od onih koje sam čitala u poslednje vreme svakako bih preporučila „Bibliju otrovne masline“ Barbare Kingsolver, „Voljenu“ Toni Morison, „Galad“ Merilin Robinson, „Kapiju suza“ Ejbrahama Vergezea i celu „napolitansku tetralogiju“ Elene Ferante. Poslednja knjiga koju sam pročitala je Recollections of My Non-Existence Rebeke Solnit i toplo je preporučujem svima.

Kakve knjige ste čitali u detinjstvu? Postoje li neki likovi kojima se rado vraćate?

U detinjstvu sam bila pasionirani čitalac. U našem gradiću u Džordžiji biblioteka se nalazila u napuštenoj prezbiterijanskoj crkvi. Moja majka voli da priča o tome kako sam je kao devojčica molila da me vodi „u crkvu“ i da je bila zapanjena mojom pobožnošću dok nije shvatila da mislim na biblioteku. Obožavala sam knjige o Nensi Dru, ali omiljena junakinja mi je ipak bila Alisa iz „Alise u zemlji čuda“. Naši zajednički silasci u zečju rupu probudili su moju maštu.

A kada je u pitanju klasična književnost? Imate li omiljene autore? Nekoga ko Vas je inspirisao da se bavite pisanjem?

Oduvek sam se divila Šarloti Bronte. Kada je u mladosti poželela da se bavi pisanjem, za savet se obratila Robertu Sautiju, jednom od najpoznatijih pesnika tog doba. Očekujući podršku, u pismu je iskreno iznela sve svoje želje i strahove. Sauti joj je, međutim, odgovorio da bavljenje književnošću nije za žene i da bi joj najbolje bilo da se posveti brizi o domaćinstvu. Šarlota je bila duboko razočarana, ali je ipak odlučila da ga ne posluša. Svetu je podarila „Džejn Ejr“, fantastični roman u kome se nalazi i sledeća rečenica: „Nisam ptica i nikakva me mreža nije ulovila.“

Opišite idealno čitalačko iskustvo.

Zavaljena sam na sofi, u jednoj ruci držim knjigu – verovatno neki „debeli“ istorijski roman – a drugom češkam psa. Vlada potpuna tišina i ništa me ne sprečava da uronim u svet knjige.

Prevod: Jelena Tanasković