Kroz visoku travu

Maša Živković je pesnikinja koja primećuje i beleži kako paukovi šire posteljinu, mrznu dlanovi bilja, porfirni talasi beže od kljuna broda; ona piše pisma, pisma-pesme, lekovito uznemirujuće u jednom trenutku, u drugom one koje lišavaju strepnje od prolaznosti jednostavnim podsećanjem na to da smo privremeno dobro / i privremeno ovde. Autorka svojim stihovima ništa ne dokazuje (ona nepretenciozno pokazuje), slika svoje misli staloženo, gradeći svet pun ljubavi i poverenja u ljude, ističući saosećanje kao jednu od najvažnijih osobina. Njen jezik je nežan, ali žilav poput visoke travke, gustiša kroz koji struji nešto neimenovano, a transparentno, nešto što je kao i samo vreme u prolazu i nezaustavljivo obnavljajući impuls poezije, i života samog. Kroz visoku travu je njena prva zbirka poezije.