Lavirinti svesti nepouzdanih naratora

Roman „Ostali“ britanskog pisca K. B. Evereta predstavlja retko ambiciozan savremeni pokušaj da se klasična forma „zatvorene sobe“ poveže sa psihološkim hororom, metanarativom i filozofskom razradom krivice, identiteta i zla. Priča počinje naizgled jednostavno: desetoro stranaca budi se u ogromnoj, staroj kući, bez ikakvog objašnjenja, uspomene ili logike koja bi objasnila zašto tu oni borave. Međutim, ubrzo postaje jasno da se nalaze u prostoru koji je pažljivo konstruisan da probudi njihove najdublje strahove i suoči ih sa prošlošću od koje su bežali.

Podsetnik na strukturu štiva Agate Kristi svakako je vidljiv iz rečenog, ali Everet nadograđuje dotičnu tradiciju dodajući elemente koji su bliži savremenim psihološkim trilerima. Za stvaranje parodijskog odnosa prema klasičnom detektivskom romanu zadužen je lik poznat kao Zver iz podruma tako što prekida glavnu priču, obraća se direktno čitaocu, ismeva klišee trilera, provocira čitalačka očekivanja i iznosi pseudofilozofske opaske o prirodi krivice, kazne, nasilja i laži. On deluje kao svevideće biće, ali upravo u toj njegovoj svemoći krije se zagonetka: ko je on zapravo? Da li je Zver iz podruma metafora za zlo, satiričan komentar žanra ili možda projekcija kolektivne krivice? Everet ostavlja tragove odgovora, ali nikada dovoljno očigledne da bi se ovo pitanje razrešilo pre vremena.

Jedan od najjačih aspekata romana jeste višestruka naracija. Everet daje glas svakom od likova – od studenta Kajla, preko poslovne žene Dajane, do bivšeg policajca, striptizete, vojnika, majke sa bebom do Zveri iz podruma. Svaka perspektiva donosi novu psihološku nijansu, novu distorziju, novu verziju istine. Čitalac se kreće kroz lavirint svesti, gde se ništa ne može uzeti zdravo za gotovo. Nepouzdani naratori postaju osnovna struktura priče, jer ni sami likovi ne znaju koliko mogu verovati sopstvenim sećanjima.

Posebno je upečatljiva atmosfera kuće. Everet je opisuje sa gotovo viktorijanskim senzibilitetom, ali dodaje savremen, gotovo groteskan nivo detalja: slike na zidovima koje se menjaju posle svake smrti, skrivena stepeništa koja vode ka prostorijama koje se pojavljuju i nestaju, vrata koja vode u hodnike koji se preoblikuju kao u košmaru. Kuća je živa, reaguje na strah likova, postaje mašina za mučenje i razotkrivanje. Ona je istovremeno fizički prostor i metafora: lavirint koji projektuje unutrašnje stanje likova, mesto gde se granice između stvarnosti, halucinacije, krivice i manipulacije zamagljuju.

Likovi se međusobno razlikuju ne samo po biografskoj pozadini već i po stepenu moralne izopačenosti. Nijedan od njih nije „dobar“ u klasičnom smislu. Svako ima tajnu: prevaru, nemar, kukavičluk, nasilje, izdaju, egocentričnost ili slabost koja je dovela do tuđeg bola. Everet gradi psihološke portrete koji otkrivaju da je najveći užas zapravo skriven u svakodnevnim odlukama i sitnim gestovima koje smatramo beznačajnim, a koji ostavljaju trajne posledice na druge.

Posebno je upečatljiva simbolika smrti likova. Svaka svršetak života otkriva simboličku istinu o karakteru žrtve, a kuća reaguje na te smrti kao da vodi sopstvenu knjigu grehova. Slike koje se menjaju predstavljaju iskvarenost i licemernost likova, dok tragovi u prostorijama ukazuju na duboko ukorenjene psihološke mehanizme koji ih vode u propast.

Jedan od najpamtljivijih elemenata romana čini završni obrt. Sve vreme balansirajući između realističnog i apsurdnog, Everet daje finalu gotovo metafizički značaj, jednako neočekivan koliko i vešto pripremljen. Tek posle otkrivanja istine čitalac shvata da su mnogi zbunjujući detalji bili namerni, sračunati i pažljivo raspoređeni kako bi stvorili ubedljiv osećaj dezorijentacije.