Misterija podteksta

Dobro se sećam svojih srednjoškolskih dana. U to vreme sam, kao i većina tinejdžera, prolazila kroz buntovničku fazu, što se, između ostalog, ispoljavalo i u mom ponašanju na časovima. Svaki put kada bi dobra stara gospođa Mekfeden, naša profesorka engleskog jezika, počela da raspreda o ulozi šume u „Poslednjem Mohikancu“, nestrpljivo bih zakolutala očima i misli bi počele da mi lutaju. Zašto bih gubila vreme na takve gluposti kada u životu imam mnogo važnijih problema? Šuma iz „Poslednjeg Mohikanca“ sigurno mi neće pomoći da otkrijem šta o meni misli onaj slatki momak koga sam primetila na časovima matematike, niti će mi olakšati izbor garderobe za žurku sledeće subote.

Ignorišući našu nezainteresovanost, gospođa Mekfeden je nastavljala sa predavanjem o sredstvima kojima se pisci obično služe kako bi krajnje jednostavne priče uzdigli na nivo umetnosti. Govorila je o metaforama i poređenjima koji obogaćuju pripovedanje i daju likovima dubinu i smisao. Objašnjavala je da forma i struktura za koje se pisac odluči prilikom kreiranja priče govore čitaocu o zapletu i temama isto koliko i reči na stranici. I uvek je naglašavala da podtekstu – skrivenom značenju ili poruci, onome što pisac ne saopštava, ili saopštava indirektno – prilikom čitanja treba pokloniti posebnu pažnju. Tek ako nam pođe za rukom da pronađemo to zakopano blago, prepoznamo te skrivene dragulje, i razotkrijemo misteriju koja se krije iza reči i slika, bićemo u stanju da shvatimo pravo značenje napisanog, piščevu stvarnu nameru.

Uprkos poštovanju koje sam gajila prema gospođi Mekfeden i njenoj posvećenosti klasičnoj književnosti, posebno mesto u mom srcu je u to vreme bilo rezervisano za nešto pristupačaniju literaturu. Kada bih otvorila dobar triler ili krimić – „Rebeku“ Dafne di Morije, recimo, ili „I ne osta nijedan“ Agate Kristi – odmah sam znala da stvari nisu onakve kakvim se na početku čine. Kao čitalac, bila sam spremna da sve dovedem u pitanje i da zavirim iza svake reči i opisa u potrazi za tragovima koje mi je pisac ostavio. Uživevši se u ulogu vernog sledbenika, pratila sam pisca sve do samog kraja priče, gde me je čekalo objašnjenje svih elemenata misterije i njeno razrešenje. Usput sam pomno proučavala svaki događaj i postupak, pokušavajući da utvrdim šta je istina, a šta ne. Bilo je nečeg užasno uzbudljivog u razotkrivanju stvarnih identiteta likova i onoga što se zaista dogodilo. Proces rešavanja problema i razmatranje svakog mogućeg scenarija omogućavali su mi da ostvarim poseban odnos sa piscem, da zamislim da je tu priču napisao baš za mene i da u tom trenutku zajedno učestvujemo u rešavanju zagonetke.

Posle koledža, kada su dani pobune konačno bili iza mene, odlučila sam da ozbiljnoj književnosti dam novu šansu. Zahvaljujući Kafkinom „Preobražaju“ shvatila sam da takvim književnim delima mogu pristupiti na isti način na koji sam pristupala svojim omiljenim krimi romanima. Odmah mi je bilo jasno da to nije samo priča o nekoj bubi. Ali o čemu se zapravo radilo? Šta je Kafka pokušavao da mi poruči? Što sam više čitala, to sam više želela da znam.

Na prvi pogled, radnja „Preobražaja“ je sasvim jednostavna. Trgovački putnik se jednog jutra budi i otkriva da se pretvorio u veliku bubu. Kako priča odmiče, on se postepeno navikava na ograničenja i izolaciju, ali gađenje koje osećaju članovi njegove porodice i njihova nesposobnost da ga prihvate u tom obličju teraju ga na kraju u smrt. Kafka u simbolima i podtekstu majstorski skriva tragove koji čitaocu jasno govore da ovo nije samo priča o smrti nekog insekta. On se oslanja na alegoriju i podtekst kako bi ukazao na otuđenost jednog čoveka, i u širem smislu – otuđenost umetnika.

Dok sam čitala pripovetku, trudeći se da ne propustim nijedan od tragova koje mi je Kafka ostavio, iznenada sam shvatila da me ona pogađa na ličnom nivou. I ja sam bila otuđena mlada žena, umetnica koju su izdavači neprestano odbijali, i zato mi nije bilo nimalo teško da se poistovetim sa čovekom-insektom koga niko nije mogao da razume, niti želeo da sluša. Nikada do tada nisam osetila takvu bliskost sa nekim književnim likom. Iako su nas razdvajali godine i smrt, kultura i pol, bila sam u stanju da kažem ovom piscu: da, vidim ono što ti vidiš, znam ono što ti znaš, osećam ono što ti osećaš.

Čitaoci instinktivno znaju kako da pristupe detektivskim pričama. Isto se, nažalost, ne može reći za ono što nazivamo ozbiljnom prozom. Ni sama ne znam koliko puta sam u raznim prikazima pročitala rečenice koje počinju rečima: „Možda nisam shvatio poentu...“, ili „Nisam siguran šta je tema...“, ili „Ne znam šta je pisac hteo da kaže...“ Autori tih tekstova ne razumeju da bi prilikom čitanja trebalo da potraže tragove koje je pisac sakrio u podtekstu, iza dijaloga i opisa, na isti način na koji to čine kada čitaju roman Agate Kristi. Ako budu pratili putokaze koje je postavio, ako zagrebu površinu i zavire iza reči, okolnosti i likova, shvatiće da ništa nije onakvo kakvim se na prvi pogled čini. Takav pristup znatno ubrzava rešavanje misterija ozbiljne proze. Udubljivanje u podtekst će im omogućiti da bez trzavica završe putovanje kroz svaki književni tekst i na kraju poruče piscu: da, vidim ono što ti vidiš, znam ono što ti znaš, osećam ono što ti osećaš.

Nije li upravo to razlog zbog koga čitamo i pišemo književna dela? Mi se nadamo da nismo usamljeni u svojim iskustvima i percepcijama; tražimo potvrdu da postoje i drugi koji na isti ili sličan način doživljavaju život i svet u kome živimo.

Prevod: Jelena Tanasković