Nesentimentalni prikaz savremene Srbije

Nakon bestselera „Da je bolje, ne bi valjalo“, Bojan Ljubenović donosi još jedan roman namenjen zrelijoj publici i onima koji od savremene proze očekuju više od pukog eskapizma.

„Otac“ je knjiga u kojoj autor zadržava svoj prepoznatljiv humoristički pečat – duhovit, ironičan, pomalo podrugljivo-nežan prema likovima koje vodi kroz najnezgodnije situacije – ali istovremeno pravi jasan korak napred, zakoračujući u mračniju, emotivniju i literarno zahtevniju zonu. Ljubenović se ovde ne odriče onoga po čemu ga čitaoci vole, ali taj prepoznatljivi stil sada širi u pravcu ozbiljnije tematske građe i složenijih unutrašnjih previranja.

U središtu romana nalazi se četrdesetogodišnji Đorđe Kovač, policijski psiholog kome nikako ne pristaje epitet „uzornog“. Nasuprot herojskoj figuri svog oca Miodraga – kapetana JNA koji je 1991. stradao dižući u vazduh skladište municije da bi ga sačuvao od neprijatelja – Đorđe je čovek pun mana: razmažen, bez ambicije, ušuškan u udobnost koju mu je donela tuđa žrtva. Sklon je porocima, lažima i lagodnosti, lenj do mere da mu je lakše da manipuliše ljudima nego da se iskreno suoči sa sopstvenim greškama.

Međutim, sve se menja kada mu se jednog dana na vratima pojavljuje starac koji tvrdi da je upravo Miodrag Kovač – otac za koga Đorđe veruje da je decenijama mrtav. Taj susret otvara čitav niz pitanja: ko je taj čovek, odakle dolazi, šta ga je nateralo da se vrati, i zbog čega je uopšte nestao? Đorđev život tada se urušava, a njegovi ustaljeni obrasci ponašanja počinju da se lome pod težinom neočekivane istine.

Ljubenović ni ovde ne skreće pogled sa naše stvarnosti: „Otac“ je roman koji nesentimentalno prikazuje savremenu Srbiju, prostor u kojem su kriminal, nemoral i korupcija postali svakodnevica, gotovo mentalno stanje jedne iscrpljene nacije. Upravo u takvoj okolini Đorđe pronalazi alibi za svoje poroke – uklapa se, ne štrči, ide niz dlaku i bira liniju manjeg otpora, jer drugačije, čini se, više ni ne ume.

Ali autor ga ne ostavlja u toj zoni komfora. Naprotiv, polako ga gura u okolnosti koje će ga tera­ti da preispita sebe, svoje strahove, svoje kukavičluke i sve ono što je godinama potiskivao. Na tom putovanju – od porodičnih tajni do političkih senki prošlosti, od gorkih istina do neočekivanih emocija – Ljubenović kombinuje humor i melanholiju, grotesku i toplinu, stvarajući roman koji dugo ostaje u mislima. „Otac“ je zabavno, a povremeno i bolno putovanje (upozoreni ste!), nalik životu samom: ponekad duhovito do suza, ponekad gorko kao pelin, ali uvek autentično i ljubenovićevski živopisno.