Piši kad stigneš

Kako vreme prolazi/postajemo sve mlađi ako se prepustimo poeziji koja odlazak u djetinjstvo (i natrag) pretvara u Odiseju, utabanu ljubav seče sankama, i odriče se ljubaznosti ukoliko je ona povod za maraton do ispovedaonice, u koju autorka neće pojuriti da čitaoca optereti baroknom konfesionalnošću, jer ona piše lako, ali savesno, brinući se da ne slomi ni sasušenu biljku koja oseća hladnoću/izoštreno/skoro kao mi. Istovremeno, vođena impulsom suptilne snage, Milosavljevićka korača preko redova visokog drveća, kroti najveće grabljivice od onih što nisu na nebu, i zavodi čitaoca da se za njom kreće kao da trči daleko/iako neprestano dodiruje/sve što je lomljivo. Kad prava pesnikinja kaže Piši kad stigneš, čitalac lako može ući u alternativnu istoriju nagoveštenih nežnosti, ali i u svako drugo nagovešteno značenje.