Potencijalni budući klasici svetske književnosti

Da li ste se ikad zapitali šta jednu knjigu čini klasikom? Ko je odgovoran za ovu kategorizaciju? Da li klasik mora da ima više od hiljadu stranica i da li je uslov da nešto nazovemo klasikom sama činjenica da je roman izašao iz pera depresivnog Rusa pre dvesta godina? Klasik je knjiga koja uspešno odoleva testu vremena. Knjiga koja se čita decenijama i čak vekovima nakon prvobitnog objavljivanja, bez obzira na žanr i stil. Većina klasika svetske književnosti zahteva dublju analizu te se mnogi nalaze u izboru za lektiru u osnovnim i srednjim školama. Klasična književnost je izraz života, istine i lepote. Mora biti visokoumetničkog kvaliteta, bar za vreme u kom je napisana. Klasik se ceni i na osnovu konstrukcije, i mada će neki možda biti zastareli u jezičkom izrazu, univerzalne teme koje obrađuju biće uvek interesantne kako za profesore književnosti tako i za nas obične čitaoce – proza kojom će mnogi budući pisci biti inspirisani i koja će na njih uticati da stvore svoje remek-delo.

Jedan od mojih omiljenih romana „Zločin i kazna“ svakako ima sve kvalitete koje književna zajednica vrednuje, i nema dileme da je Dostojevski zaslužio svoje mesto na polici bezvremenih književnih dela. Međutim, ovih dana razvila se zanimljiva polemika u našoj redakciji. Koji će (trenutno savremeni) romani postati klasici? Izdvojila bih nekoliko knjiga u izdanju Lagune koje svakako imaju taj potencijal.

Džonatan Litel – „Eumenide“

Kada se ovaj roman pojavio 2006. godine, podigao je veliku prašinu u Evropi. Dobio je ugledne književne nagrade, prodao se u milionima primeraka i bio na vrhu liste bestselera. Pojedini istoričari su ukazivali na greške u interpretaciji istorije, a književni kritičari su zamerali autoru da je opsednut užasima, ljudskom prljavštinom i seksualnim perverzijama. Francuzi su pokušavali da umanje raspon Litelovog talenta, dok su Nemci opisivali istorijske činjenice iznete u romanu kao nerealnu predstavu nacizma i banalizaciju zla.

Džon Irving – „Svet po Garpu“

Na više od trideset jezika, u više od četrdeset zemalja, više od deset miliona čitalaca dosad je posvedočilo da je ovaj roman urnebesno svedočenje sopstvene zaključne rečenice: „U svetu po Garpu, svi smo mi nasmrt bolesni.“ Ovo je životopis T. S. Garpa – vanbračnog sina Dženi Filds – feministkinje koja je bila napredna za svoje vreme. Ovo je prikaz života i smrti čuvene majke i njenog zamalo čuvenog sina. Oni žive u svetu seksualnih ekstremnosti, pa čak i seksualnih ubistava. Ovo je roman pun „ludila i tuge“, a opet, mračni i nasilni događaji ove priče ne umanjuju osećaj katkad pomalo vulgarnog, a ponekad i robusnog humora.

Kolson Vajthed – „Podzemna železnica“

Po Vajthedovoj genijalnoj zamisli, podzemna železnica nije samo metafora – mašinovođe i kondukteri rade u tajnoj mreži pruge i tunela pod južnjačkim tlom. Korina i Cezarova prva stanica je u Južnoj Karolini, u gradu koji im se isprva čini kao bezbedna luka. No ispod mirne površine krije se podmukao plan za crne žitelje. A što je još gore – za petama im je Ridžvej, zloglasni i neumoljivi lovac na robove. Primorana da ponovo beži, Kora kreće na mučno putovanje iz jedne u drugu državu u potrazi za pravom slobodom. Poput glavnog junaka Guliverovih putovanja, Kora se na svakoj deonici puta susreće s različitim svetovima – a njena je odiseja i kroz prostor i kroz vreme.

Dž. M. Kuci – „Fo“

Početkom osamnaestog veka, nakon što izbije pobuna na brodu, Suzan Barton pluta na splavu i nailazi na ostrvo usred beskrajnog mora. Ostrvo naseljavaju samo dva stanovnika: čovek po imenu Kruso i njegov nemi sluga Petko. S vremenom Kruso i Suzan postaju ljubavnici. A onda ih slučajno pronalaze, ali Kruso ne uspeva da preživi plovidbu do Londona. Odlučna da obnaroduje svoju avanturu, Suzan ubeđuje eminentnog učenjaka Danijela Foa da zapiše njene memoare. Kruso je mrtav. Petko nem. Fo menja priču ne bi li se proslavio kao pisac, a Suzan se toliko zanela svojim sećanjima da ni sama više ne može da se izbori sa prošlošću. Ovaj varljivi roman koji će vas neočekivano ganuti nastao je kao blesak genijalne Kucijeve imaginacije.

Filip Rot – „Američka pastorala“

Svid Levov živi američki san. Vrhunski sportista u njuarškoj srednjoj školi odrasta u posleratnim godinama sve većeg prosperiteta, ubrzo se ženi bivšom mis Nju Džerzija, nasleđuje očevu fabriku rukavica i seli se u veliku kuću na farmi u bogatom Old Rimroku. A onda, jednoga dana 1968. godine, Svida napušta američka sreća. Njegova obožavana ćerka Meri se od ljupkog i promućurnog devojčurka pretvara u fanatičnu tinejdžerku, sposobnu za brutalan čin političkog terorizma. Porodica Levov biće preko noći uvučena u politička previranja Amerike šezdesetih i Svidu preostaje samo da posmatra sistematsko urušavanje nekadašnje idile.

Guzelj Jahina – „Deca Volge“

Učitelj Jakob Bah, glavni junak romana, živi miran život na selu, sve dok ne počne da podučava Klaru. Među njima se rasplamsava zabranjena ljubav, i tu počinje nezaboravna priča o preosetljivom ranjivom junaku, roman u čijem su prvom planu ljubav, rađanje, deca, ali i smrt, istorija i rat… Majstor snažnih lirskih scena, Jahina u prvi plan pripovedanja – o Bahovoj ljubavi prema Klari i očinskoj ljubavi prema ćerki Ani i usvojeniku Vasji – upliće magični svet nemačkih i ruskih bajki, kao i simboličke, sugestivne opise Volge, njenih obala i podvodnog sveta, uvodeći nas u svet fantastike, daleko od realnosti u kojoj se naziru aveti rata. Jahina maestralno komponuje roman u pet slika, stvarajući u svakoj od njih arhetipske priče o ljubavi, nežnosti i surovosti na obalama Volge.

Elif Šafak – „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“

Šta ako, kad čovek umre, njegov mozak nastavi da radi još nekoliko dragocenih minuta? Tačnije, još deset minuta i trideset osam sekundi… Svaki minut nakon njene smrti donosi Lejli neku čulnu uspomenu: na ukus začinjenog gulaša od mesa koze koju je njen otac prineo na žrtvu u čast rođenja dugo čekanog sina; na prizor šerpe u kojoj vri šećer kojim su žene depilirale noge kad muškarci odu u džamiju; na miris kafe s kardamonom koju je pila u bordelu u kom je radila. Sa svakom uspomenom priseća se i prijatelja koje je stekla u odsudnim trenucima u svom životu – prijatelja koji sad očajnički pokušavaju da je nađu. Kako se Lejlino putovanje na onaj svet bliži kraju, njena će odabrana porodica zaokružiti njenu priču i dati joj nesvakidašnji završetak.

Džordž Sonders – „Deseti decembar“

Junaci Džordža Sondersa su zakovani, upetljani u sopstvene imaginarne, apsurdne svetove koji nam otkrivaju čovekovu svest kao nepoznatu biljku sa korenjem u obliku cvileće mandragore. Američki pripovedač koristi razne tehnike ne bi li nam približio razbijenu svest subjekta 21. veka – doživljeni govor, unutrašnji monolog, tok svesti. Ono u čemu se pak njegovi junaci izdvajaju jeste primena unutrašnjeg dijaloga proizašla iz atrofije socijalnih odnosa i kancerozne hipertrofije ega. Zbirka priča Džordža Sondersa je knjiga groteske, satire i cinizma; kao i kritika konzumerističke kulture izražena pomoću antiutopijskih, SF motiva.