Potrebno nam je saosećanje

Sosuke Nacukava, autor bestselera „Mačak koji je spasao biblioteku“ i „Mačak koji je spasao knjige“, progovara o veličanstvenoj moći čitanja i objašnjava zbog čega ne smemo izgubiti empatiju.

Sa japanskim piscem Sosukeom Nacukavom, autorom nagrađenih romana prodatih u milionskim tiražima, upoznali smo se preko „Mačka koji je spasao knjige“, prvog dela istoimene trilogije, nakon čega je usledio roman „Mačak koji je spasao biblioteku“. Autor je rešio da nam na uvodna pitanja intervjua odgovori mini-esejom, a ostatak razgovora uradili smo na tradicionalan način, čime smo želeli da vam ponudimo malo drugačiji pristup i uvid u razmišljanja jednog pisca i tumačenje njegovog dela.

Ideja i pozadina trilogije

Društvo je toliko uznapredovalo u poslednjih pola veka kroz razvoj raznih tehnologija. Međutim, svakodnevni život kao da iz godine u godinu upada u sve veći haos. Ekonomske krize i sukobi širom sveta svakako su jedan od pokazatelja, ali verujem da to vidimo na površini. Suštinski problemi leže u sve većem nedostatku empatije i osiromašenju ljudskog intelekta. Jedan od ključnih uzroka za prvi problem je preterivanje u individualnosti. Naime, ljudi do beskraja naglašavaju vrednosti koje, iznad svega, daju prednost ličnoj slobodi i pravima, i društvo je kao rezultat tome izgubilo obzirnost prema drugim ljudima. Na strpljenje se gleda kao na slabost, a na saradnju kao na oblik kompromisa koji treba izbegavati. To je rezultiralo tendencijom da se čak i sebični i nezreli stavovi pojedinca smatraju punopravnim i legitimnim. Što se tiče drugog problema, verujem da njegov uzrok leži u načinu na koji se suočavamo sa informacionim društvom, koje je nastalo zahvaljujući internetu. U svetu punom informacija brzina ima visoku vrednost. Ali informacija u suštini treba da se neko vreme pažljivo preispituje i usavršava, iz nje se moraju ukloniti bilo kakve dezinformacije i nesporazumi, kao i predrasude i skrivene namere onog ko je prenosi dalje. Ako uzmemo ovo u obzir, jasno je da brza informacija vodi ka padu kvaliteta.

Odnosno, napredno informaciono društvo istovremeno je i društvo u kojem preovladava obilje nekvalitetnih informacija. U takvim okolnostima neophodna je inteligencija koja će iz ogromne mase podataka izdvojiti ono što je važno, da razlikuje činjenice od fikcije, da promišlja i sudi. Nažalost, čini se da u ovom trenutku informacije lošeg kvaliteta manipulišu velikim brojem ljudi.

Smatram da je jedan od načina suprotstavljanja gorepomenutim problemima upravo – čitanje. Kada je reč o razvijanju saosećanja, kontakt sa kvalitetnim pričama omogućava ljudima da prožive živote koji se razlikuju od njihovih i da na taj način razumeju značaj brige prema drugima i vrednost međuljudskih odnosa. Ovo nije samo moje uverenje.

Postoji i koncept koji zadobija sve više pažnje u svetu zdravstva – narativna medicina. Priče imaju veliku moć da nas podsete da se svet ne vrti samo oko nas, već da ga gradimo zajedno sa drugima.

Izdavanje knjige, za razliku od društvenih mreža na kojima se sadržaj objavljuje u realnom vremenu iz perspektive osobe koja taj sadržaj i postavlja, uključuje čitav niz procesa, od samog pisanja dela do uređivanja i lekture. U tom procesu se sadržaj pažljivo razmatra, ispravlja, dopunjuje i potkrepljuje relevantnim izvorima, što na kraju dovodi do formiranja kvalitetne i pouzdane informacije. Iako objavljivanje knjige zahteva mnogo vremena i truda, upravo ta naizgledna mana predstavlja i veliku prednost – temeljnost i promišljenost koje stoje iza svakog izdanja. Na osnovu svega navedenog, verujem da je iskustvo čitanja nezamenljivo, jer omogućava ljudima da, čak i u ovom haotičnom savremenom društvu, žive u međusobnom razumevanju i harmoniji.“

Ko su Nanami i Rintaro, protagonisti trilogije?

Nanami i Rintaro pripadaju mlađoj generaciji, koja izgleda da oseća da će savremeno društvo doživeti slom, ukoliko ljudi ne nauče da obuzdaju sopstvenu samovolju i ne počnu da rade zajedno. Sve više mislim da upravo njihova generacija, a ne one starije, ima više snage da od ovog sveta stvori bolje mesto za život. Kako se približavam pedesetima, osećam znake starenja – telo mi slabi, a samim tim mi slabi i sposobnost da saosećam sa drugima. U današnjici nisu potrebni nihilizam, cinizam, niti hladni realizam umornih starijih generacija. Potrebni su, ma koliko bili nesavršeni, empatija i inteligencija kako bismo razumeli druge, a ja upravo te klice prepoznajem u Nanaminoj i Rintarovoj generaciji.

Kada, idući za čovekom u sivom odelu, sa mačkom Tigrom Prugastim, Nanami ispred zamka naiđe na stražare sa musketama, lica svetlopepeljastih, neodređenih crta i praznih izraza, ona se ne uplaši. Zašto se nije uplašila oružja nego sivila na njihovim licima? Ko su sivi ljudi i sivi kralj?

Čovek koji izgubi empatiju i inteligenciju, gubi i lice. Možda će se na površini i dalje smešiti, ali u svojoj suštini postaće hladan, otuđen i prazan. No krivica za takvo stanje ne leži na pojedincima. Sive ljude ne rađaju oni sami, već sivi kralj, koji stoji u pozadini njihovih života. Taj kralj ne boravi unutar čoveka. On je deo društvenog sistema – sistema koji je čovek nekada stvorio u želji da poboljša svet. Ali taj sistem je s vremenom počeo da stiče sopstvenu moć, i danas u sve većoj meri prekriva ljudsku dušu sivom bojom. Za sivog kralja empatija i inteligencija predstavljaju pretnju – jer poseduju snagu da ga ponovo svedu na ono što je prvobitno i trebalo da bude: obično sredstvo, a ne gospodar. Zato kralj pokušava da spali knjige. U ovoj knjizi sam ostavio brojne ključne reči koje vam mogu pomoći da otkrijete koje je pravo lice sivog kralja. Bilo bi mi veoma drago da pokušate da razmislite o tome.

Koliko su knjige obeležile Vaše detinjstvo? Postoji li književni junak na kojeg ste se ugledali?

Uticaj koji su knjige ostavile na mene je neprocenjiv, ali to sam počeo da shvatam tek kada sam počeo da radim kao lekar. Ponekad sam se pitao – da li možda bolje od drugih lekara osećam duševno stanje svojih pacijenata? Možda bi se neko nasmejao kada bih to rekao naglas, ali to je bila moja tajna istina koju sam nosio u srcu. Likova kojima sam se divio bilo je nebrojeno mnogo. Ne mislim pritom samo na Arsena Lupena ili Tri musketara, koji se pojavljuju i u ovoj knjizi, već i na junake iz „Priče iz Zemljomorja“, „Zapisi Tri kraljevstva“, „Povest o klanu Heike“ i mnogih drugih pripovedaka iz celog sveta – oni su svi živeli u mom srcu.

Da li ste, poput Nanami, svaki slobodan trenutak posle škole koristili da boravite u biblioteci, ili ste, kao njena drugarica Icuka, bili napolju sa drugarima ili trenirali sport?

Po prirodi nisam bio naročito snažnog tela, pa sam, čini mi se, imao više vremena za knjige.

Zašto Vi volite knjige? Kojim su Vas lekcijama naučile, a na čemu ste im zahvalni?

Knjige su mi pokazale koliko je svet zapravo veliki. Dovoljno je da zakoračim u malu knjižaru u svom gradu i otvorim neku knjigu, pa da odmah shvatim koliko je toga izvan sveta medicine što još ne poznajem. Neko bi možda rekao da je internet sasvim dovoljan kako bismo stekli neke nove informacije – ali to jednostavno nije istina. Iako deluje da na internetu postoji neograničeno mnogo podataka, on nam zapravo prikazuje samo ono što odgovara našim prethodnim interesovanjima i sklonostima. S druge strane, jedna mala lokalna knjižara može nas suočiti sa svetovima koje nikada ne bismo sami potražili. U tom ogromnom svemiru znanja, knjige me iznova podsećaju koliko sam zapravo malen, i koliko je važno živeti skromno i s poštovanjem prema onome što ne znamo.

Da li i Vi verujete da knjige imaju moć? Kakve „opasne“ knjige preporučujete svim čitaocima?

Na ovo pitanje nije lako odgovoriti. Postoje knjige koje bih voleo da preporučim svakome, ali isto tako i one koje ne bih rado preporučio. U poslednje vreme sve češće primećujemo tendenciju da se ekstremi i devijantnost doživljavaju kao umetnost i književnost, pa se neretko nailazi na dela koja pokušavaju da privuku pažnju čitalaca prikazima bolesne, brutalne agresije ili upornim, eksplicitnim seksualnim scenama. Verujem da neprestano izlaganje takvom sadržaju može, zapravo, narušiti čovekovu sposobnost za empatiju. Rekao bih da knjige koje su preživele više od jednog veka, a koje se i dalje čitaju i prenose svakako vredne preporuke. Jer knjige koje su preživele sto ili dvesta godina u sebi nose univerzalne poruke o onome što, uprkos toku vremena, ne sme da se izgubi iz ljudskosti. To su nesumnjivo privlačne, ali i „opasne“ knjige – u najboljem i najdubljem značenju te reči.

Kakvi su Vaši spisateljski planovi? Možemo li očekivati da ćemo dobiti i treću knjigu u kojoj će mačak biti u ulozi spasioca?

Ovo delo je od samog početka zamišljeno kao trilogija, i do sada se odvija u skladu s prvobitnim planom. Ipak, između prve i druge knjige prošlo je sedam godina, a i do objavljivanja treće knjige proći će još dosta vremena. Zato se nadam da će što više ljudi nastavljati da posećuje knjižare i da čita što više knjiga, jer će upravo to omogućiti da mačka u trećem delu ponovo zasija u punoj snazi.

Prevela Maša Medić.