Narod protiv Britni Spirs

„Žena u meni“ je snažna, dirljiva, potresna i uznemirujuća priča o snazi duha, slobodi, sazrevanju, usponu, padu, uzdizanju iz pepela i nadi.

Zamislite da ste osuđeni na život u malom mestu, gde svako zna svakoga i gde je najveći društveni i kulturni događaj nedeljni odlazak u crkvu. Nakon toga ovo pakleno mesto za život smestite u Luizijanu, saveznu američku državu koja još uvek slavi Konfederaciju i tuguje što je ropstvo, makar zvanično, ukinuto.

Ako ovo nije dovoljno jezivo, zamislite da u porodici imate dedu. Deku. Ovaj deka je tako dobar policajac da je čak dve od tri svoje supruge, od kojih je jedna vaša baka, strpao u ludnicu. Tamo su vašu baku navukli na litijum, zbog čega je na koncu izvršila samoubistvo. Taj dobri deka ne samo da je maltretirao svoju decu, među kojima je i vaš rođeni otac, već je vašu tetku seksualno zlostavljao od njene jedanaeste godine, pa sve dok nije pobegla kada je imala šesnaest.

Zbog fizičkog i mentalnog maltretiranja koje je trpeo od svog oca, i vaš otac je postao nasilnik i zlostavljač koji je spas tražio u alkoholu.

Vaš život je toliko mizeran da već sa trinaest godina počinjete da pijete i pušite a da nikoga, a naročito vaše roditelje, nije za to briga.

Možda deluje kao strašna priča, ali sve ovo se nalazi na prvih pet stranica autobiografije „Žena u meni“ Britni Spirs, koju je, u prevodu Nevene Andrić, objavila izdavačka kuća Laguna.

A ono što tek sledi je mnogo strašnije i jezivije.

Britni Spirs je rano dospela na krov sveta. „Princeza popa“ je kao dete bila članica Kluba Mikija Mausa, da bi sa petnaest godina potpisala svoj prvi ugovor sa muzičkom kućom. Nakon toga sledi decenija u kojoj je bila na vrhuncu slave i uspeha. Kao jedna od najpoznatijih pevačica na svetu, prodala je više od sto pedeset miliona ploča, dobitnica je najprestižnijih muzičkih nagrada. Snimila je film, pojavljivala se u nekoliko televizijskih serija, potpisala je reklamne ugovore sa najprestižnijim brendovima.

A onda se nad njenim životom nadvila senka. Dve senke. I to bukvalno.

Država je na njenu vilu poslala dva helikoptera puna pripadnika snaga bezbednosti kako bi obuzdali najveću pretnju po nacionalnu sigurnost – Britni Spirs.

U Holivudu se muškarcima uvek prašta više nego ženama. Podstiču muškarce da popljuju žene ne bi li postali poznati i moćni.

Ispostavilo se da, tada dvadesetšestogodišnja popularna pevačica, predstavlja ogromnu opasnost po sebe i druge.

Zato joj je oduzeta poslovna i pravna sposobnost, a ona i njena imovina stavljena pod očevo starateljstvo. Pod starateljstvo onog istog oca koji je dolazio kući pijan samo da bi vikao na suprugu i decu i od koga je jedva uspela da pobegne.

Trinaestogodišnji pakao je počeo. Da je Britni Spirs ubila nekoga, robija bi bila kraća, a zatvorski čuvari blaži od onoga što ju je čekalo.

Moj život je bila moja muzika, a starateljstvo je za nju predstavljalo smrtnu presudu; slomilo mi je duh.

Advokat koji joj je dodeljen da je štiti primao je godišnje gotovo pola miliona dolara njenih para i u interesu mu je bilo da ovaj aranžman i njen položaj što duže potraje. Naravno da joj nikada tokom trinaest godina, koliko je starateljstvo trajalo, nije rekao da ima pravo da uzme drugog advokata.

Otac koji je sam sebi dodelio enormnu platu, a koji je pre toga propadao u svim poslovnim poduhvatima, takođe nije imao nikakav interes da njegova ćerka ikada više bude slobodna i samostalna.

Pomislite samo koliko je muških umetnika prokockalo sav svoj novac, koliko ih je imalo problema sa drogom ili psihičkim zdravljem. Niko nije probao da njima oduzme kontrolu nad sopstvenim telom i novcem. Nisam zaslužila ono što mi je porodica uradila.

Alkoholičar i porodični zlostavljač kao da je uživao da maltretira sopstvenu ćerku koja nije mogla, smela, a ni znala, kako da izađe na kraj sa njim.

Svaki dan joj je pričao kako je debela, uskraćivao joj hranu, a i najmanju neposlušnost kažnjavao. Kada bi otkrio da je Britni uzela proteinsku čokoladicu, za kaznu bi je slao na rehabilitaciju.

Zabranjivao joj je da menja bilo šta u nastupu, i najmanje izmene koreografije, da obrađuje, prerađuje sopstvene pesme. Kada je jednom prilikom odbila da izvede određeni plesni korak tokom nastupa, otac ju je poslao u ludnicu gde je provela nekoliko meseci.

„Dugo su potiskivali ženu u meni. Hteli su da na sceni budem vatrena, ali u skladu sa njihovim uputstvima, a da ostatak vremena budem robot. Imala sam sećaj da mi uskraćuju lepe životne tajne – one najosnovnije takozvane grehove, užitke i pustolovine, koji nas čine ljudima. Hteli su da mi oduzmu ta izvanredna iskustva, a da sve ostalo funkcioniše mehanički. Bila je to smrt mog stvaralačkog duha.“

Za vreme starateljstva terali su je da uzima narkotike i primoravali da nastupa protiv sopstvene želje.

Svi njeni kontakti bili su kontrolisani, mobilni telefoni prisluškivani, kamere su, bez njenog znanja, postavljenje u njene lične prostorije, a svaki momak sa kojim bi želela da izađe, morao je da prođe kroz razgovor sa njenim ocem koji je potencijalnog kandidata upoznavao sa, navodno lošim, osobinama svoje ćerke.

Dok je Britni Spirs već godinama bila iscrpljivana napornim vežbama, dijetama, turnejama i nastupima, i izlagana mentalnoj torturi svog oca, od majke je umesto ljubavi dobila nešto mnogo gore od šamara.

Majka je objavila autobiografiju u kojoj je do detalja opisivala kako je teško biti majka Britni Spirs i onda je u javnosti iznosila najgore stvari iz privatnog života svoje ćerke.

Britni je docnije i rekla kako je starateljstvo zapravo bila ideja njene majke Lin.

„Moj tata nije dovoljno pametan da smisli plan o starateljstvu, ali večeras ću se smejati znajući da je preda mnom novi život“, izjavila je nakon što je konačno oslobođena.

„Žena u meni“ je potresna, uznemirujuća, duboko snažna i emotivna, lična i iskrena ispovest nekoga ko je bukvalno ostao bez prava da odlučuje o sopstvenom životu i telu. Knjiga sadrži sve one elemente koje volimo i koje tražimo od dobrih priča. U pitanju je priča o usponu, padu, ponovnom rađanju iz pepela. To je i priča o odrastanju, sazrevanju pod nemogućim okolnostima, o greškama, ali i o učenju iz njih. Između redova autobiografije popularne pevačice pomaljaju se čuveni stihovi jedne od najboljih pesama ikada napisanih.

„Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile

Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali

I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više

Do volje koja im govori: Istraj!“

Gradeći priču ne na klasičnom obrazovanju, već na sopstvenom iskustvu, Britni Spirs od cigala svog života zida stihove koje nam je Kipling ostavio u nasleđe.

Ova autobiografija je takođe i priča o devojčici koja je bačena u arenu koju su muškarci napravili prema svojim merilima i shvatanjima. Ona veoma rano dolazi u situaciju da se suočava sa sistematskim seksizmom, mizoginijom, diskriminacijom i šikaniranjem u svetu koje je pravljen po potrebama muškaraca. Devedesete godine minulog veka i počeci dvehiljaditih su godine kada je emancipacija društva tek bila počela da uzima maha. To su znale i Madona i sve druge muzičke, filmske ili književne zvezde koje su pokušale da nadmaše muškarce na njihovom terenu i koje su zbog toga konstantno prolazile kroz „toplog zeca“.

Zato je „Žena u meni“ i svedočanstvo jednog društvenog perioda koji je imao svojih mana, naročito kada su ugrožene i marginalizovane kategorije u pitanju. A cenu su plaćale sve žene.

Ovo je istovremeno i priča o umetničkom duhu koju su pokušali da sputaju na očekivane i banalne, ali i na sasvim originalne načine. Priča o pokušaju ubistva onoga najboljeg u nama. Stvaralačke energije i duha, onog nedokučivog pokretača našeg uma i tela. Onoga što nam je darovalo sve plodove čovečanstva.

Britni Spirs je preživela.

Ovo je njena priča o svima nama.

Sloboda znači da mogu da se blesavim i zezam na društvenim mrežama. Sloboda znači da mogu na neko vreme da se sklonim sa Instagrama a da niko ne zove policiju. Sloboda znači da mogu da pravim greške i učim se na njima. Sloboda znači da ne moram da glumim – ni na sceni ni van nje. Sloboda znači da mogu biti isto onako divno nesavršena kao i svako drugi. I sloboda za mene znači sposobnost i pravo da tražim životnu radost, na svoj način, onako kako sama odlučim.