Dnevnik jednog veka

Već na poleđini knjiga je odlično opisana kao „ispovest nekadašnjeg vernika koji je postao najžešći opozicionar titoizma“, što navodi na pitanja: zašto je Dobrica Ćosić bio vernik titoizma, pa promenio stranu i kakva je priroda tog sistema, nazvanog po predsedniku Jugoslavije?

Idejni zaokreti su intrigantni, što je još jedan od razloga za bavljenje proslavljenim piscem. Svoju poziciju opisao je kao „najpre verujući, a potom ambivalentni sledbenik i politički protivnik Tita“. Da li je to bilo sazrevanje, konverzija ili neutralna evolucija u vremenu? U zapisima datira prekretnice, ali i početke razočaranja u odstupanja od partizanskih ideala odmah po stupanju na vlast. Prvu tačku svoje idejne fermentacije Ćosić smešta u Siminu 9a na Neimaru, gde je diskutovao sa nezadovoljnim intelektualcima poput Bate Mihajlovića, Mihaila Đurića, Dejana Medakovića, Pavla Ivića i drugih čije mišljenje nije delio. Shvatio je iskušenje: „Ako me ovi ’ljudi bez kompasa pokolebaju’, ja sam u dubokoj ideološkoj krizi“.

I bio je. Kolebanje je trajalo do političke eliminacije Milovana Đilasa 1952. godine zbog „prvog napada na Tita iz samog vrha partije“. Tada je otpočeo Ćosićev ambivalentan odnos prema režimu, odnosno birokratiji, hijerarhiji i karijerizmu koji su okovali partizansku revoluciju, sabivši je u puku vernost Titu.

Krstarice-razarači Split, Kotor i Pula, avioni DC-6 i IL-14, automobili rols-rojs i kadilak, krojačica, duvački orkestar, pomoćnik orkestra, dirigent, gudački orgestar, narodni orkestar, salon-orkestar, veliki džez orkestar… deo su arsenala koji je, kako je pisao ministar savezne vlade Veljko Mićunović, pratio Tita na impozantnom diplomatskom putovanju po Africi 1962. godine. Sa delegacijom je pošao i Ćosić. Tokom boravka u Gani, Togu, Liberiji, Gvineji, Maliju, Maroku, Tunisu i Egiptu nije imao partijski, ali jeste lični zadatak – da upozna Titov karakter.

U „Knjizi o Titu“ prikazani su suptilni, ali i konkretni razlozi – od Titovog zapostavljanja delegacije pri političkim posetama, preko autoritarnog ponašanja, do diskutabilnih stavova o prošlosti i načinima vođenja zemlje – koji su Ćosića, od pritajene počastvovanosti, dovele do neskrivenog kajanja zbog polaska na put. Drugim rečima, do razočaranosti u Tita i njegov raskošni dvorski život.

Konačno otrežnjenje došlo je po uklanjanju Aleksandra Rankovića 1966. godine. Tada je postalo jasno da je „odbrana tekovina revolucije“ stalna poluga represije nad političkim protivnicima. To je tačka nakon koje prestaju partijske, a počinju nacionalne deobe. Posvetio se romanima. Svoje opredeljenje za ideal revolucije i partizanstva, a protiv titoizma, Ćosić formalizuje istupanjem iz Saveza komunista Jugoslavije maja 1971. godine.

„Knjiga o Titu“, kojom Ćosić iznosi doživljaje ličnih susreta sa Titom od 1944. do 1966. godine, sa kasnijim promišljanjima o društvu, podeljena je na četiri dela. Nakon uvodnih sećanja na četrdesete i pedesete godine, u narednim se, hronološki, bavi putovanjem po Africi i značajem smaknuća Rankovića. Najduže poglavlje bavi se i najdužom vremenskom etapom: poslednjom decenijom Titovog života. Upravo u tom, poslednjem delu knjige – koja je svojevrsni ekstrakt „Vremena smrti“, „Vremena zla“ i „Vremena vlasti“ – zgusnuto je gro autorovih refleksija o društvu, pre i posle Tita. Kakvo li je to drutšvo?

„Tito je bio politička ličnost koja je imala izuzetne političke sposobnosti (…) da svojoj maloj i slabašnoj državi stvori značaj iznad njenih realnih potencijala“, postavio je okvire Ćosić na samom početku. „Politički poredak koji je stvorio, nazvan samoupravni socijalizam, bio je po strukturi, praksi i ciljevima nova, originalna politička tvorevina koja je s pravom mogla da se personalizuje novim pojmom – titoizam.“

Sve se brzo ogolilo kao ideološki projekat Kominterne koji nije bio zasnovan na dubljim motivima istorije naroda Jugoslavije. Titoizam je prekomponovao Balkan, a u toj transformaciji Srbija je politički poražena. Oceni da je Srbija „postala nacija na suženoj i sve manjoj teritoriji“ pisac dodaje da se autonomiji Srba unutar SR Hrvatske, doduše iz iskrenog jugoslovenstva, protivio i sam Ranković. To su bile, kako je Ćosić pisao, prve temeljne greške, kasnije zacementirane mlakom reakcijom na „maspok“ i novim ustavom 1974. godine.

Šta sve ovo znači? Šta Ćosićevi redovi znače danas, deceniju nakon pisanja, tri decenije nakon Jugoslavije i četiri nakon Tita? Znače opomenu u vremenu. Ako svim snagama ne osavremenimo nacionalnu svest, ostaćemo lišeni stvaralačkog kolektivnog cilja. Konkretno, odustati od nacionalističke ideologije, što vrednosti centrira unazad, da bismo se osposobili za integraciju u savremenu evropsku civilizaciju. Naročito odustati od kominternovske titofilije, danas presvučene u neoliberalni diskurs EU prilagođen lokalnom tržištu.

„Knjigom o Titu“, svojim poslednjim činom idejnog sazrevanja, trostruki kandidat za Nobelovu nagradu pruža jesan imperativ – obnoviti kulturnu, civilizovanu i istinski demokratsku Srbiju.