Emotivna knjiga o čitaocu

Po gruboj podeli fikcionalnih knjiga, postojale bi one koje odlikuje brz ritam i mogu se čitati pažljivo prateći radnju i izostavljajući „finese“. Druge bi bile „sporije“, knjige koje zahtevaju više pažnje i prisustva, ako ne i posvećenosti. Po pravilu, one iziskuju veći angažman, koji će se čitaocu na kraju isplatiti.

U drugu grupu štiva ove neformalne tipologije bez sumnje bi spadao roman „Plava je bila tvoja boja“ Šveđanina Markusa Jarla (1985), autora „najboljeg feelgood romana godine“. I zaista, naizgled manje bitne pojedinosti narativa kriju moguću, organsku međusobnu vezu. Tako je, na primer, sa prividno nevažnom činjenicom da glavna junakinja, medicinska sestra Lina, ima istetoviran taban. Ali možda je povezanost sa Tedom, infantilnim gubitnikom i njenom prvom ljubavlju, zasnovana na tome što je on sav prekriven tetovažama?

Ako smo se već bavili tipologijama, u slabijim štivima, po pravilu, eksplicitnost je učestalija nego u onim uspelijim. „Plava je bila tvoja boja“ je roman koji diskretno govori čak i o pitanjima najbitnijima za sopstvenu strukturu. Na primer, iako tako na prvi pogled ne izgleda, diskretna je i simbolika ostrva na kojem je, u dva navrata, Lina živela s Tedom. Jer ono se ne ispostavlja samo kao simbol srećne oaze u komplikovanoj svakodnevici, nego i kao svojevrsna utopija. Zatim, iako je već u braku sa drugim čovekom, a Ted je iznenada nestao dvadeset godina ranije, Lina prihvata da provedu zajedno na ostrvu poslednje mesece njegovog života kojem je kancer već presudio.

Linina odluka je naizgled neverodostojna, tim pre što je njen muž Samuel prihvata gunđajući. Međutim, možda je posao na neonatologiji lokalne bolnice, gde se ona bavi nedonoščadima, podseća na Tedovo dete koje je spontano izgubila, te Lina razmišlja o njima svakog radnog dana? Vrlo je verovatno da je tako, s obzirom na to da i dalje oseća želju da rodi, čemu se Samuel kategorički protivi. Da li je pak povratak ekscentričnog i neodgovornog Teda podsetio glavnu junakinju na najvažniju traumu iz detinjstva, smrt majke Ćeštin, alkoholičarke koja je presudila sebi neopreznim skokom u vodu? Biće da jeste, tim pre što o njoj Lina povremeno razgovara sa ocem Gunarom.

Iako su prilično infantilni, nije se teško poistovetiti sa Ćeštin i Tedom, jer tragizam koji nose kobni lom vrata usled skoka u vodu, odnosno kancer, imaju izbavljujuće dejstvo. Razume se da će se čitalac još lakše identifikovati sa glavnom junakinjom, koju pripovedač ne štedi: kada se saberu svi izazovi kroz koje je morala da prođe, nije joj bilo lako praktično od ranog detinjstva sve do kraja radnje.

Osim diskretnog pristupa, u glavne vrline romana spadaju njegova poetičnost i slikovitost, osobine koje su prisutne ne samo u opisima ambijenta i dobrom delu ostatka pripovedanja nego i u dijalozima, što je prava majstorija. Spominjana mogućnost poistovećenja sa glavnim junacima jača u kontekstu krajnje egzistencijalnih tema poput neplodnosti, bolesti, mentalnog zdravlja, trauma iz detinjstva, iracionalnosti ljubavi… Što se čitalac više udubi, više će se osetiti kao da Markus Jarl sve vreme piše, zapravo, o njemu.