Smeniše Slobu!

Iako se Kremansko proročanstvo ponekad poteže čak i kao argument, pa i kao opravdanje za pojedine istorijske događaje, malo se o ovom folklornom fenomenu suštinski zna, štaviše često se i ostaje samo na nivou terminologije, naročito kad se veruje da se time određene nedoumice same od sebe razjašnjavaju.

Već i izborom čuvenog užičkog sela za centralno mesto radnje, Aleksandar Gajić dao je svom romanu dozu kontroverze i mistike, ali nije isključeno da će podjednaku pažnju privući i vreme radnje, jer leto 2000. godine stoji, u istorijskoj perspektivi gledano, kao neko zatišje, pa i međuvreme, između proleća 1999. i jeseni 2000 – i dok već zarastaju rane od bombardovanja, u vazduhu se osećaju nagli prevrati, značajni koliko i oni koje su članovi kremanske porodice Tarabić navodno predvideli još sredinom devetnaestog stoleća.

Ali da roman „Kremanska straža“ nije prožet misterioznim zapletom i raspletom dostojnim jednog uzbudljivog trilera, ipak vreme i mesto radnje ne bi sami za sebe obezbedili kvalitet, nego bi delovali kao puko privlačenje pažnje pomoću jednog starog fenomena koji se mnogo više pominje nego što su zaista poznate njegova sadržina i okolnosti u kojima je nastao.

Nasuprot tome, Gajić je koncipiranjem radnje ne samo opravdao naslov, mesto i vreme koje je odabrao za svoj roman nego je kroz vojno-policijsku istragu koju sprovodi glavni junak major Sokol Filipović iznova ukazao na suštinske probleme Kremanskog proročanstva, kao i na pojedine istorijske ličnosti koje su i te kako imale interesa za feljtonističku promociju i propagandu vizija koje je od svojih meštana navodno čuo i zapisao prota Zaharije Zaharić.

Premda se radnja najvećim delom dešava u Kremnima, roman ne daje sliku samo jedne uske seoske sredine, nego se kroz susrete različitih sudbina postepeno sklapa slika nacionalnog mentaliteta, a prikazuje se i šta se događa kad legende budu zloupotrebljene do te mere da se zbog njihovog skrivanja ili obelodanjivanja gube životi.

Stoga se opasna detektivska igra koju, nakon nasilne smrti jednog vojnika, pokreće Kontraobaveštajna služba, prepliće ne samo sa legendama koje neraskidivo stoje uz ime zavičaja Tarabića nego i sa konkretnim istorijskim podacima, bilo sa onim iz dalje prošlosti, bilo sa onim aktuelnim u danima majorove istrage i oružane akcije po zaseocima i obroncima Tare.

Preispitujući pojam i značenje Kremanskog proročanstva, pa vršeći donekle i njegovu demitologizaciju, Gajić kao nepristrasni a sveznajući pripovedač nije dozvolio da njegovi likovi zauzmu isključivo negativan stav prema pojmu koji je ionako već postao nezaobilazni deo nacionalne popularne kulture.

Naprotiv, dok se sa jedne strane stavlja veliki znak pitanja nad izjavama Miloša i Mitra Tarabića, dotle se sa druge strane nalazi razumevanje, pa i istorijsko opravdanje, za štampanje i promociju raznih (čak i potpuno različitih) verzija Kremanskog proročanstva, jer ponekad je prelomne tragične događaje (kako nacionalne tako i lične) najlakše objasniti – neobjašnjivim fenomenima.

Smatra se da je sve počelo kad je Mitar Tarabić nasred užičke pijace uzviknuo „Ubiše knjaza!“, i to dok se maltene ni u Beogradu još nije bilo raščulo za pogibiju kneza Mihaila – ali jedini problem i sa tom i sa još mnogim navodnim izjavama Tarabića jeste taj što su redovno bile obelodanjene tek nakon što bi se predviđeni događaji desili.

A na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek bio je aktuelan detalj iz Kremanskog proročanstva o smenjivanju Slobodana Miloševića, ali sve i da je to bilo izrečeno pre jeseni 2000, nije u pitanju nikakvo čudo, jer se ishod političke igre mogao pretpostaviti i naslutiti, pa upravo takve slutnje daju poseban naboj romanu i pokazuju kako je pisac umetničkim postupkom uspeo da načini neizvesnim (samim tim i podložnim retroaktivnim proročanstvima) čak i one istorijske događaje za koje čitalac dobro zna kako će se završiti.