Slojevita ironija o novim počecima

Kroz istoimenu glavnu junakinju romana „Kasi“, švedska autorka Johana Svanberj (1974) u svom debitantskom delu istražuje teme životne iscrpljenosti, emocionalnog sloma, autodestrukcije, samoobmane, solidarnosti, zajedničkih iluzija i teškoće u traganju za autentičnošću.

Kasi je bila uspešna menadžerka restorana, žena precizno organizovanog života, stroga prema sebi, perfekcionista s jasnim ambicijama. Međutim, nakon emocionalno manjkavog detinjstva sa majkom Beom, Kasi doživljava još jedno razorno razočaranje: saznaje da je njen partner vodio dvostruki, zapravo višestruki život. Ona prekida sve kontakte – s prijateljima, kolegama, porodicom. Tamni period zavisnosti od alkohola postaje njena nova svakodnevica, a kao privremeni izlaz nalazi posao u supermarketu, gde samo želi da je niko ne prepozna.

U stanju potpune dezorijentacije Kasi kupuje trošnu, gotovo ruiniranu kolibu u udaljenom selu. Kada stigne u selo, ona se suočava s prirodom koja je istovremeno i oduševljava i plaši, kao i sa bliskošću drugih ljudi, koja joj postaje teško podnošljiva posle dugog perioda emocionalne isključenosti. Međutim, ubrzo dolazi do kobnog nesporazuma koji će pokrenuti komični, ali i satirični deo romana. Nekoliko nedovoljno promišljenih rečenica koje je izgovorila tokom kupovine kuće dovode do toga da seljani poveruju kako je Kasi neka vrsta duhovne savetnice. Ona ne pokušava da razjasni nesporazum; naprotiv, predaje mu se. Tako nastaje slojevita ironija teksta: žena koja sama sebi ne može da pomogne, i čiji je život slomljen, postaje simbol pomoći, mudrosti i vođstva u ruralnoj zajednici željnoj odgovora i utehe.

Iz poglavlja u poglavlje, Kasi se sve više zapliće u mrežu sopstvenih laži. Likovi iz sela predstavljaju kontrast njenoj krhkosti: oni su jednostavniji, otvoreniji i u stalnoj potrazi za nekom vrstom reda i smisla. Kroz sesije se otvara niz ozbiljnih motiva – depresija, prikrivena homoseksualna ljubav, smrt, dugotrajno samoobmanjivanje… Uprkos njihovoj težini, ove teme nisu obrađene kao mračni psihološki realizam, već se prelamaju kroz lakši, duhovit, povremeno apsurdan ton. Na taj način Svanberj postiže zanimljivu mešavinu žanrova.

Posebno treba istaći izuzetno živu atmosferu romana. Opisi prirode, šuma oko kolibe, tišine koja deluje i lekovito i zastrašujuće, seljana sa njihovim malim tajnama, sve je prikazano s toplinom i blagom satirom. Selo je istovremeno utočište i zamka, mesto gde se Kasi skriva, ali i gde dolazi u poziciju da bude razotkrivena. Upravo taj ambivalentni prostor omogućava razvoj priče o novim počecima, ali i o tome koliko je teško pobeći od sebe, bez obzira na to koliko daleko odemo.

Možda najveću vrednost romana čini njegov humor. Svanberj ima odličan osećaj za situacionu komiku, ritam, dijaloge i apsurdnost svakodnevnog života. Iza lakog tona, međutim, krije se oštra kritika društva koje od pojedinca traži disciplinu, uspeh, pozitivno razmišljanje i stalni napredak – čak i kada je osoba potpuno slomljena.

Rasplet romana donosi emocionalnu kulminaciju. Kada se istina razotkrije, a lažna identitetska konstrukcija počne da se ruši, dolazi do trenutka katarze u kojem emotivna pozadina Kasine priče postaje jasnija. Završnica ostavlja utisak čovekove sposobnosti da se promeni, makar za nijansu.

U širem smislu, „Kasi“ je roman o bekstvu – od drugih, od očekivanja, od društvenih uloga, ali najviše od sebe. Ipak, u središtu ove neobično humorističke priče stoji jednostavna poruka: ljudi nisu stvoreni da žive potpuno sami, niti da se stalno pretvaraju. Ponekad je dovoljna zajednica, toplina, razumevanje i poneka iskrena reč da bi se osoba vratila sebi. Autorka vešto pokazuje i da se iza najneobičnijih i najkomičnijih situacija često nalaze ozbiljni razlozi i duboke rane.