Srpski, književni „Cinema paradiso“

Početkom maja 1980. godine otišao sam u bioskop Sutjeska. Prikazivao se film čijeg naslova ne mogu da se setim. Pa čak, a možda to nije bez razloga, ne mogu da se setim ni da li je film bio igrani ili dokumentarni.

Otvarajući nam vrata Uranije u Kraljevu, gde pojam vremena kao da nikada nije postojao, i razgrćući zavesu od plavog somota koja čuva njen ulaz, Goran Petrović poziva svog čitaoca da zauzme mesto pored tridesetak gledalaca koji prisustvuju projekciji tokom koje se slike na platnu pretvaraju u svojevrsni kaleidoskopski mozaik u nastajanju.

Nakon što nam je ispričao neobičnu i uzburkanu istoriju ovog hotela pretvorenog u bioskop, cilj „kino-novele“ jeste da, tokom neprekidnog travellinga – s vremena na vreme prekinutog među-natpisima i reminiscencijama – prolazeći red po red od prvog do poslednjeg, otkrije sastav i sećanja te šarolike Nojeve barke, na čijoj palubi pravo na postojanje imaju i odsutni iz zajednice, i oni koji se povremeno pojavljuju.

Na čelu te povorke nalazi se Simonović, razvodnik koji je nekada savesno obavljao svoje dužnosti, a koji u poslednje vreme radije ostaje iza kulisa raja da bi se brinuo o lažnom papagaju po imenu „demokratija“, koji tvrdoglavo odbija da progovori, uprkos porukama nade koje njegov vlasnik od njega očekuje.

Nadzor i represija, nepopustljiva pravila koja su do sada diktirala ponašanje većine građana zemlje, kao da su u ovom bezvremenom prostoru prepuštena na milost i nemilost hirovima svakog pojedinca.

Pod nebeskim svodom išaranim sazvežđima – svodom koji se raspada, ljušti i osipa – visine ovog zemaljskog raja otkrivaju, kroz svoje pukotine, skrivenu stranu sudbina koje se u njemu kriju. Ipak, glavna uloga pripada čitaocu, koji mora da popuni, pomoću ovih fragmenata priče, praznine u tom spektaklu kojem prisustvuje.

Ne otkrivajući sve odgovore na pitanja koja bi mogla zaokupiti misli čitaoca, struktura ovog fragmentarnog pripovedanja neobično podseća na dugometražni film koji neprimetno montira projekcionista Uranije, s pravom nazvan Pripovedač, koji seče i ponovo spaja najpoznatije i najrazličitije filmske trake iz istorije kinematografije, povezujući ih zajedničkim temama i pretvarajući ih u neverovatan balet slika.

Goran Petrović je rapsod koji maestralno spaja najsuprotstavljenije registre i efekte, burlesku i tragiku, strogost i ležernost, autentičnost i parodiju, pitoreskno i neizrecivo, pripovedač koji i sam učestvuje u ovom izmaštanom filmu umnožavajući tačke gledanja, drsko izlazeći iz okvira dokumentarnog i veselo prevazilazeći postupke konvencionalnih fikcija.

Ovog puta su tu sedeli samo njih dvojica – Gagi i Dragan. Razlike radi, ako je ikako moguće: Gagijevo pravo ime je bilo Dragan, dok je Draganov nadimak bio Gagi. Prvi, nešto stariji Gagi, bio je nepismen, pa mu je drugi uvek čitao šta to sitno piše na „titlu“, da, tamo, dole…

Simbol ove isprepletenosti vizija, uloga koje se mogu razmeniti i narativne mašte, Gagi – nesposoban da čita titlove i primoran da prati radnju kroz improvizovano pripovedanje svog suseda Dragana, čije izlive fantazije ne tumači na isti način Đorđević, neumoljivi profesor u gimnaziji, za koga je vernost sedmoj umetnosti sveta dužnost – postaje središte ovog sveta. Ali nalazimo se u Kraljevu, u jednom veštačkom raju, svetlosnim godinama udaljenom od neprijateljske klime koja je suviše dugo vladala u Srbiji, gde i najoprečnije pozicije i najekscentričnija ponašanja mogu mirno koegzistirati, bez zadnjih misli i straha od odmazde.

Bez praznih hodova i bez specijalnih efekata, delo Gorana Petrovića doslovno je vođeno u ritmu bubnjeva, za šta je svakako zaslužan i prevod na francuski Gojka Lukića.