Zakulisne studije i ogledi

Mada trenutno prolazi kroz verovatno najmračnije razdoblje u svojoj istoriji, pozorište svakako pamti i neka lepa vremena koja nam naš čuveni profesor Vladeta Janković opisuje u knjizi „Pozorišna posla“, donoseći nam kratke oglede o temama vezanim za daske koje život znače. Dotaći će se i političkih zabrana u pozorištu, čineću ovu knjigu verovatno daleko aktuelnijom nego što je očekivao. Ovo je zapravo skup doteranih i redigovanih tekstova koje je kao profesor drame i književnosti decenijama objavljivao, i u kojima se pored svetske scene bavi i dramskim stvaralaštvom nekoliko naših pisaca, koje je i lično poznavao, a dotaći će se i odnosa režisera prema tekstu koji postavlja na scenu. Koliku slobodu sebi mogu da dozvole, jedno je od glavnih pitanja koja okupiraju našeg profesora.

Knjigu otvaraju Vladetine studiozne misli o čuvenom debelom i vrcavom vitezu Falstafu, koji se javlja u nekoliko Šekspirovih dela i do dana današnjeg je glumcima jedan od omiljenih likova za tumačenje. Ostajući uz engleskog barda, proučiće i njegovog „Mletačkog trgovca“, koji je danas ponovo akutno aktuelan zbog navale antisemitizma u svetu. Potom ćemo se upoznati i sa značajem i značenjem „Revizora“ slavnog ruskog književnika Gogolja koji će, nasuprot poetičnom realisti Puškinu, osnovati struju mračnije ruske književnosti s elementima fantastike i nastranog iz koje će potom iznići i najslavniji svetski pisac svih vremena – Dostojevski. Zanimljivo je da je ideju za svoju komediju „Revizor“ Gogolj dobio upravo od Puškina.

Usmeravajući se u drugom delu knjige na domaće dramaturge i pisce i postavke njihovih dela u pozorištima, profesor će odvojiti stranice za Pekića (kojem se dopadalo što drama predstavlja aktivni oblik književne reči i koji će nam otkriti zašto je dramu smatrao svojevrsnom „kantom za đubre“), i za Dragoslava Mihailovića (koji je na scenu stupio kasno u životu i samim time već potpuno zreo kao pisac, ovekovečujući u svojim čuvenim delima „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“ mračne delove naše istorije).

Kroz tekst se pominju i neki od najvećih glumačkih bardova svih vremena koji su svojom glumom načinili pozorišta hramovima umetnosti, od legendarnog Lorensa Olivijea, čije ime danas nosi najpoznatija pozorišna nagrada u Engleskoj, do našeg neprevaziđenog Danila Bate Stojkovića koji dugo, verovali ili ne, uopšte i nije bio primećen od strane publike i kritike, da bi kasnije postao verovatno najbolji tumač našeg nacionalnog mentaliteta dočaravajući junake uhvaćene ukoštac sa mehanizmom sistema i vremena.

Intrigantan je svakako i poslednji deo knjige koji se bavi zabranama koje su kroz smene raznih režima umele da zadese teatar. „Kad su cvetale tikve“ i „Čekajući Godoa“, samo su neke od zabranjivanih predstava, a dešavalo se i da diktatorske vlasti i demagozi crtaju mete na leđima reditelja i glumaca, obično kao dokaz nemoći same vlasti.