Zašto je vezir omrznuo somot

Gogolj je skrenuo pažnju na kolebljivu prirodu pliša, veličanstvene tkanine dostojne kraljevske odeće, na njenu svetliju i tamniju nijansu u zavisnosti da li svetlost pada niz ili uz dlačice materijala. Takođe, somot i pliš otkrivaju lagodan dodir dlana niz niti, ali i nelagodu kada se ruka pomera u suprotnom smeru. Još jedna osobina ovog materijala: on je lako „kvarljiva“ tkanina, sklona habanju. Pliš se lako izdrlja i brzo otrca, prelomi se na prevojima i tokom kratkog vremena izgubi svežinu i sjaj. Na njegovu boju pogubno utiču sunčeva svetlost i prašina tako da raskošna tkanina brzo postaje obična krpa korisna za glancanje cipela. Pliš je među tkaninama najbliži slici ljudskog lica – od glatke mlade kože do izborane i bez svežine u starosti.

Ime Pljuškina iz Gogoljevih „Mrtvih duša“ podseća na reč pliš, a pisac jedino kod ovog lika, za razliku od ostalih koji su zaustavljeni u jednoj pozi i ukočenom gestu, daje njegov razvojni put. Kako se promenio i propao Pljuškin! Kao kad rukom gladimo pliš! Pljuškin je, kao i ova tkanina, nekad bio drugačiji, sa pretpostavkama čuvarnog domaćina, ali bez sklonosti prema jakim osećanjima. Njegova mladost i krepkost nepovratno su izgubljeni. Ponekad, za razliku od ostalih Gogoljevih likova, jedino na njegovom licu blesne zrak nekadašnje svežine i ljudskih mogućnosti, ali brzo zgasne, kao i prividna svežina plišane odeće kad se iznese iz mraka ormana i rastrese preko prozora. Moguće je da je Gogolj, čuvši od majčinih prijateljica kako se zgražavaju nad neumesnim kontrastom gubernatorkinog bledila i purpurne boje njene plišane haljine s prošlog bala, ulazio neopažen u majčin orman i opipavao šta mu prvo dođe pod ruku, tako proveravajući stamenost lika razigrane gubernatorke, ali i karakterstike ove tkanine.

Somot je često znak orijentalnog sveta, nepokretnog i starog, sklonog neminovnom propadanju. Somot vole age i begovi, otmeni predstavnici Osmanlija, koji od ovog materijala prave dvorsku odeću, kaftane i opremu za konje. U somot je odevena i lepa Mlečanka u Andrićevoj pripoveci „Put Alije Đerzeleza“, koju junak zle ljubavne sreće priželjkuje i čije telo, „vitko i plemenito, ne može ni zamisliti“. Sklizak pri dodiru, somot podseća na klizavost ribe koja se migolji, na Venecijankino telo nedostupno Đerzelezu. Tkanina je inače jezik civilizacija. Topao i težak, somot postaje prepreka između čoveka i spoljnog haosa, znak njegove nemoći da se sa svetom uhvati u koštac.

Vezir Jusuf Ibrahim, lik Andrićeve pripovetke „Most na Žepi“, postavši osetljiviji na stvari oko sebe, naredio je da se iz njegove palate ukloni sav somot i zameni svetlom čojom, koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Ovakva naredba je izrečena posle vezirovog pada i zatočenja, a onda u najboljim godinama povratka na vlast, kada se oseća puna vrednost života sa pobeđenim protivnicima i doživljajem moći kao posledice savladanog pada. Iskustvo o klizavosti samog života promenilo je vezira. Somot ga je podsećao na nedavnu tamnicu. Omrznuo je i sedef, jer ga je povezivao sa „nekom studenom pustoši i osamom“. Činom kojim odbacuje materijale karakteristične za Osmanlije, vezir izdvaja sebe pokazujući da je možda jedan od retkih ko je spoznao ne samo krhkost vlasti već i sveukupnu propadljivost.

Slično dervišima i misticima za koje je somot obeležje „nižeg“ prolaznog sveta, dunjaluka ispunjenog telesnim uživanjem i materijalnim bogatstvom koje odvlači od čoveka od Boga, vezir Jusuf uklanja sve što ometa duhovno usredsređivanje i podsećanje na hijerarhiju sujetne vlasti i nadmenost dvora. Njegov prezir prema plišu predstavlja duhovno odmetništvo, koje ga dovodi u opasnost da priđe tamo gde mu nije mesto, jer ga izopštava iz društva onih kojima po društvenoj lestvici pripada i smešta u oblast „višeg reda“, među proroke i askete obučene u kostret.

Tekstura pliša krije psihodelično značenje, jer odbija svetlost pružajući senzualno iskustvo podstaknuto maštarenjem i snovima. Valjda nijedna od tkanina, kao somot, ne krije u gustoj strukturi, prelamanju ivica, nepredvidljivoj igri svetlosti i senki takvu povezanost sa snovima i nesvesnim. Iluzija dubine i pokreta na somotu podseća na vizuelne halucinacije i promene pri zapažanju, što vezira opominje na nedavnu prošlost. Postavši svestan prolaznosti slave i moći, vezir Jusuf se otima, preduzima da sagradi most kao čin neprihvatanja i protivljenja nepromenljivom zakonu postojanja.

Granicu između zamišljanog i doživljenog prijatno je ali i opasno preći. Ona je slična somotskoj pozorišnoj zavesi koja deli fantazmagoriju dramske predstave od spoljašnjeg stvarnog sveta.