Leopoldo Marija Panero

Leopoldo Marija Panero (1948-2014), takozvani „omiljeni ludak“ španske književnosti bio je jedan od najvažnijih savremenih španskih pesnika, od samog početka najčešće povezivan sa grupom Novisimos. Bio je sin istaknutog frankističkog intelektualca i pesnika Leopolda Panera i brat takođe pesnika Huana Luisa Panera. Kao i mnogi drugi potomci Frankovih pristaša iz višeg društvenog ešalona, Panero je u mladosti bio dugo fasciniran levičarskim idejama, što ga je koštalo zatvora. Adiktivne osobnosti, sklon drogama i alkoholu još od 70-ih prošlog veka u više je navrata lečen po psihijatrijskim ustanovama, da bi se nakraju skrasio u duševnoj bolnici otvorenog tipa u Las Palmasu na Kanarskim otocima. Bez obzira na brojne životne nedaće L. M. Panero je napisao zavidan pesnički opus iskazavši se i kao esejist, prevodilac i pripovedač. Izbor iz bibliografije (poezija): Tako je utemeljena Ulica Karnabi (1970), Teorija (1973), Narcis u poslednjem akordu flautâ (1979), Poslednja reka zajedno (1980), Protiv Španije i druge pesme neljubavne (1990), Rupa zvana Nikadviše (1992), Pesme iz Mondragóna (1999), Mučenje u križu ustiju (2000), Teorija straha (2000), Ples smrti (2004), Heroin i druge pesme (2014).