Smrt u Tangeru

Po sopstvenim rečima „inkarnacija Bodlera”, Panero je izuzetno obrazovan pesnik koji je u Madridu studirao filozofiju i književnost, a u Barseloni francusku filologiju, tako da nije neobično što su mu stihovi prožeti brojnim književnim i filozofskim referencama. Zbog  sirovosti, a ponekad i eksplicitne brutalnosti njegove poetike, Panero se može iščitati i kao svojevrsni antipod Federiku Garcíji Lorki čiji modernistički lirizam i sentimentalizam još uvijek poput duha nad vodama lebde nad savremenom španskom i hispanoameričkom poezijom. Pod uticajem nadrealista, najpre Konta de Lotreamona, Panero je ciljano posegnuo za „estetikom ružnoće”, ne bi li svojim nadrealistički intoniranim slikama i divljom alhemijom reči oživeo i približio nam onu, kako kaže Slavoj Žižek – Hegelovu „noć sveta” – fantazmagorični ponor subjektiviteta koji može – ostane li čovek predugo zagledan u njega – zapretiti potpunom derealizacijom bića. Na trenutke, Panero se zaista čini poput nemogućeg spoja Remboa i Vilijama Barouza, ili kao što neko reče, „bit pesnik s evropskim osećajem”, koji čitaoca poput Danteovog Vergilija suvereno vodi kroz prostranstva krajnjeg očajanja, kroz izobličene pejzaže apokaliptičnog sveta gde se odigrava večna bitka između erosa i tanatosa, pri čemu se pesnik ne libi pozajmljivanja figura kako iz visoke, tako i iz „niske” kulture.