Piknik u mraku

To da su se u neverovatnim okolnostima sastali Sten Lorel i Toma Akvinski, što čini okosnicu romana Piknik u mraku, ili zvuči kao početak sjajnog vica ili sluti na moguću propast. Katastrofu koja ne uviđa zamke velikih razlika. Različitosti komedije i smrtne ozbiljnosti, polucilindra i svetačkog oreola, konkretnosti tela i smeha u odnosu na apstraktnost duha i mišljenja. Katastrofu koja, svi su izgledi, preti da se uruši u provaliji prvobitne dosetke.

Pa opet: pošto se i komika i mišljenje mogu stvoriti ni iz čega, ni misao ni humor ne poznaju dno i prazninu provalije. Uprkos razlikama, tandem produhovljenog humora i vedre misli jedini može da „svegutajuću potpunu tamu“ ozari istinskim razgovorom i dubokim razumevanjem ‒ svetlošću spoznaje i svetlošću smeha. Upravo stoga ono što nam u prvobitni mah deluje kao početak vica koji sluti na katastrofu, u rukama veštog i pronicljivog autora naposletku se zaokružuje u sjajan roman, kakav Piknik u mraku nesumnjivo jeste.