Pokojnik drugog reda

Na dan svoje sahrane, četrdesetšestogodišnji hipohondar Petar Petrović Puška shvata da ne želi da bude pokopan. Odustaje od sahrane, spreman da se vrati starom životu, supruzi i sinu, kao i svom bezličnom i dosadnom poslu u pozorištu. Ali ništa se ne odvija po planu…

U društvu u kom nema mesta za žive, a kamoli za mrtve, preostaje mu jedino da se vrati u grob. Ali ni to ne ide lako, jer ga kolege pokojnici uvlače u pravu revoluciju.

„Na tragu Domanovića, Nušića i Kovačevića, a uz uticaj Saramaga i Vudija Alena, ovaj roman donosi urnebesnu priču o apsurdima naših života... ali i naših smrti. Pisan pitkim, ali sofisticiranim stilom, često će vam izmamiti osmeh na lice, ali će vas i zabrinuti i naterati da se zamislite, jer vivisecira društvene probleme koji su nam pred nosom, a kojih često nismo svesni.“
– Dejan Stojiljković

„Ovo je stvarnost provučena kroz krckalicu. Ovo je neprestani kikot pod crnim velom. Ovo je burleska. I to kakva!“
– Stefan Tićmi

„Kad se jedan moj teča, prznica a mudrac, vratio iz bolnice, ljutito je kazao: ’Gledao sam ponudu sanduka, ništa ne valja. Tvrdo, nikakvo… u onome da ležim? Pa to nije život!’ Tako se pobunio i junak Markovićevog romana, čime je čuknuo prvu u nizu domina goleme groteske: tamo gde mnogi odbijaju da žive – on je odbio da umre. Pisac ovog zabavnog štiva sedi na krhkoj granici između karikature i realizma; gleda levo, gleda desno, pita se ima li razlike i beleži detalje. Podrobno. I pogrobno. U nadi da će vam izmamiti groboglasan smeh.“
– Marko Šelić Marčelo